Gabon mesec dana posle državnog udara

BEOGRAD - Prošlo je mesec dana od državnog udara u Librvilu, u Gabonu, kojim je oborena višedecenijska vlast porodice Bongo u toj zemlji.

Udar je odmah usmerio globalnu pažnju na tu zemlju, posebno imajući u vidu da je to bio jedan u nizu državnih udara u frankofonim zemljama Afrike u poslednjem periodu. Pre Gabona, pučevi su se od 2020. dogodili u Gvineji, Čadu, Maliju, Burkini Faso, Nigeru. Gabon je šesta frankofona zemlja Afrike u kojoj je uvedena vojna uprava u poslednje tri godine.

Usledila su odmah tumačenja, zapitanost, šta je pozadina promene, odnosno pre svega kakva će biti dalja politička linija novih vlasti, ukoliko se održe. Ili još preciznije, da li iza puča, eventualno stoji neka od zemlja čije je prisustvo u Africi sve upadljivije poslednjih godina? Sa jadne strane, na Zapadu postoji bojazan od rastućeg uticaja Kine, sa druge, u prvom planu je pre svega strah od političkog upliva odnosno uticaja Rusije.

Povezivanje, tada sveprisutno, sa prethodnim vojnim udarima u Nigeru, i ranije u Maliju i Burkini Faso, moglo je delovati logično po više osnova. Pre svega, vidna je zajednička crta sve tri pomenute zemlje Sahela. Kao i javno proklamovana međusobna pomoć novih vlasti u tim zemljama. Reč je o bivšim francuskim posedima, sa manje više neprekinutim vojnim i ekonomskim prisustvom bivše metropole. Sve tri zemlje su suočene sa sličnim mukama dezertifikacije, pretećih suša, teškog siromaštva, čak gladi, a pritom su pod pritiskom rastućeg militantnog pseudoislamskog terorizma, čime je uostalom u poslednjem periodu Francuska pravdala vojno prisustvo.

Gabon je takođe bio francuski posed, isto tako je zadržao i negovao bliske odnose sa službenim Parizom, i u njemu je sve vreme postojalo i vojno prisustvo Francuske. Bio je sastavni deo Francuske Ekvatorijalne Afrike. Nezavisnost je stekao 17. avgusta 1960.

Kada je oblikovan u 19. veku kao francuski posed, Gabon je planiran po uzoru na Liberiju i Sijera Leone za prostor gde bi bili nastanjivani oslobođeni robovi. Otuda naziv grada Librvila. Sijera Leone je tu funkciju imao za britanske posede, a Liberiju su osnovali kao suverenu zemlju američki abolicionisti 1847. godine, kao prostor za nastanjivanje oslobođenih robova iz SAD.

Gabon se međutim suštinski razlikuje od pomenutih zemalja Sahela. To je prirodno bogata zemlja, u kojoj i pored ogromnih socijalnih razlika, činjenice da je nezaposlenost lica do 24 godine čak 40 procenta, i da se uzima da je približno trećina stanovništva siromašna, zapravo ne postoji glad.

U tom smislu poređenje sa zemljama Sahela je zapravo nemoguće. Reč je o tropskoj zemlji na obalama Gvinejskog zaliva, koja je preko 80 odsto prekrivena šumom. I to kvalitetnim drvetom. Najvažnije, Gabon je bogat naftom. Po društvenom proizvodu po glavi Gabon je među bogatijim zemljama Afrike. Prethodnih godina BDP per capita, u Gabonu je bio približno 14.000 dolara, sada je navodno 15.500. Viši BDP po glavi od Gabona u Africi imaju samo Libija, u kojoj traje građanski sukob, Ekvatorijalna Gvineja, takođe zbog nalazišta nafte, i turističke zemalja sa tradicionalno stabilnim vladama poput Mauricijusa, Sejšela i Bocvane.

Grupa visokih oficira Gabona objavila je 30. avgusta da je vojska preuzela vlast, upravo pošto je odgovarajuće državno izborno telo saopštilo da je dotadašnji predsednik Ali Bongo osvojio treći mandat. Porodica Bongo na čelu Gabona nalazila se 56 godina.

Vojni zvaničnici insistirali su da izbori nisu valjani. Njihovi rezultati su odbačeni. Pritom je, kako je uobičajeno u situacijama državnih prevrata objavljeno da su granice zemlje zatvorene do daljnjeg, a obustavljen je rad dotadasnjeg aparata. Uveden je policijski čas, blokiran pristup internetu. Svrgnuti predsednik Bongo stavljen je u kućni pritvor. Optužen je za neodgovorno upravljanje zemljom, korupciju, i izbornu prevaru.

Zvanični Pariz odmah je naglasio da pomno prati prilike u Gabonu, kako se izrazila Elizabet Born, predsednica vlade Francuske. Sličnu izjavu dao je i Žozep Borelj, visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost, upozorivši da ovakav razvoj prilika dovodi do još veće nestabilnosti regiona.

Zanimljivo je da je francuska rudarska kompanija "Eramet", koja upravlja najvećim rudnicima mangana na svetu u Moandi u Gabonu, pošto se dogodio puč, objavila da obustavlja proizvodnju. To preduzeće u Gabonu zapošljava približno 8.000 lica. Puč je izazvao pad vrednosti akcija od 18 procenata.

Oboreni predsednik Ali Bongo Ondimba (64) sin je dugogodišnjeg celnika te zemlje Omara Bonga, koji se dočepao vlasti decembra 1967. godine i na čelu te zemlje je ostao do juna 2009. Formalno, Ali Bongo Ondimba biran je za predsednika u dva navrata, 2009. godine, potom 2016. i treći put sada 2023.

Francuski predsednik Makron krajem februara ove 2023. godine, uoči turneje po zemljama Afrike (Gabon, Angola, Republika Kongo, Demokratska Republiku Kongo) izjavio je da Francuska "neće dozvoliti da postane idealni žrtveni jarac" u Africi. Makron je tada naglasio da odbija da bude uvučen u prevaziđeno takmičenje velikih sila za kontrolu Afrike. Izjavi su prehodile kritike afričih vlada zbog činjenice da Pariz nije uspeo, pojačanim vojnim prisustvom, da obuzda pseudoislamske teroriste u Sahelu.

Utisak je, pošto se dogodio još jedan puč, bio da je reč o novom nadmetanju za prevlast u tom delu Afrike.

Glavna opoziciona stranka u Gabonu "Alternance 2023" pozvala je 1. septembra međunarodnu zajednicu da ohrabri vojnu huntu, koja je zbacila predsednika Alija Bonga, da vrati vlast u ruke civila. Istog dana Ekonomska zajednica centralnoafričkih zemalja (EČAS) pozvala je na obnovu ustavnog poretka u Gabonu, a Afrička unija je suspendovala članstvo te zemlje.

Dva dana posle puča gabonski opozicioni lider Alber Ondo Osa izjavio je da je puč koji se dogodio zapravo neka vrsta dvorskog udara, odnosno da je porodica svrgnutog Alija Bongoa isplanirala njegov odlazak s namerom da i nadalje ista familija zadrži poluge moći.

General Bris Oligui Nguema koji je preuzeo vlast državnim udarom, 4. septembra položio je zakletvu kao privremeni predsednik zemlje. Prilikom inauguracije general Nguema je održao govor u kom je pominjao ličnosti prema kojima oseća posebnu naklonost. Pomenuti su Dezmondu Tutu, arhiepiskop iz JAR, Šarl de Gol, i Džeri Rolings, bivši čelnik Gane, poznat po borbi protiv korupcije. Čelnik pučista, general Nguema pozvao je takođe na referenudum o novom ustavu, kao i na usvajanje novih izbornih ali i krivičnih zakona. Dva dana ranije Nova vojna uprava je otvorila granice zemlje.

Pučisti nesumnjivo uživaju izvesnu popularnost. U zemlji je postojao zamor vladavinom oca i sina Bongo, posebno gotovo očiglednim izbornim manipulacijama.

Nadalje, vojna uprava je 7. septembra oslobodila svrgnutog predsednika Ali Bonga, naglasivši da je slobodan da se kreće gde želi, uključujući inostranstvo. Oboreni predsednik doživeo je moždani udar krajem 2018. i vidno je narušenog zdravlja. Pozive da se oborenom predsedniku sudi, prvaci vojne uprave su odbacili. Šta više, odgovarajući na pitanja novinara, general Nguema je tumačeći položaj svrgnutog predsednika, objasnio da je reč o penzioneru.

Istog dana, Rejmond Ndong Sima, do tada opozicioni političar, premijer te zemlje od 2012. do 2014. kada je podneo ostavku, postavljen je za predsednika vlade Gabona. Sima, 68-godišnji ekonomista, bio je oštar protivnik predsednika Alija Bonga.

Tri dana potom, predsednik vlade Sima najavio je da bi prelazni period do održavanja izbora u Gabonu mogao da traje dve godine, što on, kako se izrazio, vidi kao razuman rok.

Američki državni sekretar Entoni Blinken najavio je 27. septembra "pauzu u određenim programima inostrane pomoći Gabonu" ali je naglasio i da suspenzija neće uticati na operacije američke vlade u Gabonu. Nije međutim bilo nikakvog preciziranja, a utisak je, ni oštrih tonova.

Blage reakcije zapadnih zvaničnika, uključujući zvanični Pariz, izuzev onih odmah pošto se puč dogodio, vidno odmereno i taktički mudro ponašanje novih vlasti u Librvilu, kao da ukazuju da prvobitna zabrinutost u slučaju Gabona nije bila osnovana.

U toj zemlji dogodilo se zapravo obaranje lidera koji je izgubio na popularnosti. Neposredan povod su izgleda bile izborne manipulacije. Nije međutim usledio nikakav radikalni rez u orjentaciji zemlje, niti ikakve osvete, suđenja. Bio je to puč bez krvi. Ekonomska orjentacija zemlje, tradicionalne poslovne i političke veze nisu ničim ugrožene. Pa prema tome ni interesi Francuske ili SAD.

U tom smislu, državni udar u Gabonu nema mnogo veze sa onim što se događalo ili događa u Sahelu. Besmilene price o novom talasu dekolonizacije, zapravo su anahronizam. Ono što je Kvame Nkrumah svojevremeno nazvao neokolonijalizmom izvesno postoji, ne samo u Africi. Pre bi se međutim moglo govoriti o onome što je ekonomski mislilac Samir Amin svojevremeno nazvao perifernim zonama kapitalizma. I u tom smislu Gabon međutim nije drastičan primer, on je među srećnijim zemljama Afrike.

Neposredna posledica puča su takođe reakcije čelnika pojedinih afričkih zemalja. Tako je u susednom Kamerunu predsednik Pol Bija izvršio smene i rokade u vojnim vrhu njegove zemlje, a Pol Kagame, predsednik Ruande, iznenada je prihvatio ostavke više desetina visokih oficira, među njima i desetak generala.

Glavna bojazan, dugoročno gledano, svodi se na pitanje da li će se pučisti držati obećanja da će prelazna vojna uprava biti kratkotrajno privremeno rešenje.