Тог 5. новембра 1943, на Источном фронту започело је коначно ослобођење Кијева. Један од симбола немачког отпора нацизму, католички свештеник Бернард Лихтенберг, трагично је страдао у заточеништву. У Форт Шеридану у Илиноису рођен је Сем Шепард, прослављени амерички глумац и филмски режисер.
Петог новембра 1943. у Београду је радило пет позоришта и 17 биоскопа. У емисији "Љубавни снови" Радио Београда уживо је певао првак београдске опере Жарко Цвејић, а у београдском Народном позоришту (тада Српско народно позориште) приказиван је "Колега Крамптон" Герхарда Хауптмана.
"Овде Телеграфска агенција нова Југославија...Танјуг јавља, Танјуг јавља..." биле су речи којима се, први пут, 5. новембра 1943. огласила новооснована агенција.
Телеграфска агенција Нова Југославија - Танјуг - основана је 5. новембра 1943. у Јајцу.
Оригинал одлуке о оснивању Танјуга није сачуван, али остала су сећања оних који су били актери или сведоци рађања агенције.
"Први задатак Танјуга је био да преко радио-телеграфских емисија обавести свет о свему што се збивало на Другом заседању АВНОЈА у Јајцу. Танјуг би затим приступио организовању своје мреже у земљи да би израстао у једну општејугословенску новинску агенцију", сећао се касније Моша Пијаде.
Хроничари су педантно забележили како је Танјуг добио свој назив, како се дошло до скраћенице од шест слова.
Разматране су многе варијанте и идеје. Једни су се залагали да се зове телеграфска агенција слободне Југославије (тасјуг), новинско -телеграфска агенција нове Југославије (нотасјуг), или телеграфска агенција нова Југославија (тенаној). Идеја је, кажу, било још, али већина скраћеница је, кад се изговоре, звучала или прокинески или просовјетски.
Танјуговом имену је, на крају, кумовао и Јосип Броз Тито, коме је Моша Пијаде изложио идеје и дилеме. Тито се, причао је касније Моша, слатко смејао на називе који су звучали прокински.
"А зашто је не би назвали "чик-јанк", приметио је Тито, алудирајући на Мошин партизански надимак - Чика Јанко.
Моши је у том разговору, на трен, синула прихватљива идеја: зваће се Танјуг, што ће у пуном називу рећи - Телеграфска агенција нове Југославије.
Име Југославије је, у међувремену, неповратно завршило у историји, а некадашња скраћеница постала је "име" данас националне агенције Републике Србије.
Оснивање Танјуга овековечено је и фото апаратом. На фотографији од 5. новембра 1943. је прва редакција нове агенције: Моша Пијаде, Владислав Рибникар, Лепа Пијаде, Олга Хумо и Јара Рибникар. На њој се виде и Иво Лола Рибар, Владимир Велебит и др Иван Рибар.
Прву фотографију прве, ратне редакције Танјуга направио је Вили шимунов-Барба. Тај тренутак је овековечио својом "Лајком". Он је иначе радио за Танјуг и - ратовао. Погинуо је 26. маја 1944, у време немачког десанта на Дрвар. Тада је страдао још један "танјуговац": радиотелеграфиста Александар Тепавчевић - Енглез, који је надимак добио по знању тог језика.
Први директор Танјуга био је Владислав Рибникар, потомак познате новинарске династије која је ударила темеље "Политике" 25.јануара 1904. године.
Танјуг је почео са неколико писаћих машина, малим радио-давачем, једним застарелим апаратом за умножавање. Вести су, у почетку, припремане на српско-хрватском и енглеском језику.
Нова агенција је издавала билтен, који је због застареле технике, у ограниченом броју, мукотрпно стизао до својих корисника.
Први број носи датум 10. новембар 1943: "Пре извесног времена дошао је у Југославију британски бригадни генерал Меклејн, као изасланик команданта савезничких оружаних снага на средњем истоку Е. М. Вилсон, при Врховном штабу НОВ и ПОЈ. Приликом своје прве посете, генерал Меклејн предао је Врховном команданту НОВ и ПОЈ, другу Титу, писмо каманданта Вилсона..."
Касније је Моша Пијаде објашњавао: "Морам да кажем да је прва редакција Танјуга практично радила за иностранство, иако је њен задатак био да информише домаћу и светску јавност."
Прва редакција Танјуга почела је да ради у Јајцу да би преко Дрвара,Виса, Барија, и Ваљева, у септембру 1944. стигла у Аранђеловац.
"Били смо смештени у поткровљу једне недовршене куће у Аранђеловцу. Курир Бранко доносио нам је материјал за емисије. Тог дана, 20. октобра, трчао је машући папром који је држао у руци. Кроз сузе је изговорио: Београд је ослобођен. Почела је Танјугова емисија. Поновио сам неколико пута: Београд је ослобођен, Београд је ослобођен... Био сам узбуђен. Знао сам да је то крај рата", причао је касније радиотелеграфиста Иво Шегедин.
Прва Танјугова адреса у Београду је била у Ресавској улици бр.28 (касније Генерал Жданова) у којој је до рата била агенција "Авала", прва национална агенција основана 1919, која је угашена током немачке окупације, као и редакције још неколико листова. Танјуг се крајем шездесетих година преселио на Обилићев венац 2 где се и сада налази.
Танјугову зграду, познату под називом "Призад", пројектовао је архитекта Богдан Несторовић (1905-1975). Она је, у облику кифле, омеђена са три улице, подигнута 1938. године. Има шест спратова и пример је касног модернизма у архитектури Србије. У "Призаду" је у време Другог светског рата био смештен немачки Гестапо.
Агенција је пролазила кроз различите фазе, а у "златним временима" имала је у једном тренутку чак 48 дописника широм света, сврставана је у 10 најјачих светских агенција и имала је водеће место у Пулу агенција несврстаних земаља, што је у тадашњим међународним околностима имало велики значај.
Танјуг је први јавио да су Вијетнамци 1975. ослободили Сајгон (Хо ши Мин), да је отпочела инвазија на Кубу 1961. године, да су трупе Варшавског уговора 1968. ушле у Чехословачку. Први је 1972. јавио да је Боби Фишер постао шаховски првак света и пре других је огласио и пад Николае Чаушескуа у Румунији 1989.
У Танјуговој Фототеци данас има око 3,5 милиона снимака. Многи од њих су, поготово они из ближе и даље прошлости, од непроцењиве вредности.
Ту се налази препознатљива фотографија са Другог заседања АВНОЈ-а, када су ударени темељи "друге" Југославије. Ту је такође и снимак на улазу у пећину, направљен током десанта на Дрвар, на којој се у првом плану виде Тито и Александар Ранковић.
Када је Танјуг стигао у Београд, први прави професионални фоторепортер Риста Марјановић ударио је темеље данашњег Фото Танјуга.
Марјановић се бавио фотографијом, још од Првог светског рата. Захваљујући њему свет је сазнао истину о подвизима српске војске у рату против Аустро-Угарске, повлачењу преко Албаније, Крфу, Солуну, повратку војске у домовину. Између два рата радио је за агенцију "Авала", а током немачке окупације кришом је снимао шта се дешава у поробљеном Београду. Захваљујући њему сачувани су драгоцени снимци порушеног Београда, блокови зграда у пламену, уништени мостови, ратне патње житеља југословенске престонице.
"Чика Риста, како су га у Танјугу сви звали, снимао је све то кришом, излажући се понекад и смртној опасности. Немачке власти су забрањивале фотографисање. Али, велики родољуб и велики фоторепортер се није предавао. Свој апарат је носио у сељачкој торби, облачио је изношено ратарско одело како не би првукао пажњу Немаца. Апарат је вадио из торбе и неприметно овековечио догађаје о једном несрећном времену", причали су Танјугови фоторепортери који су имали срећу да их чика Риста учи и научи послу.
Када су у октобру 1944. године партизани и Совјети ушли у Београд он је извадио свој апарат из шарене сељачке торбе. Могао је коначно слободно да снима.
Његово немирно "треће око"- како је иначе називао фотоапарат - коначно се скрасио у Танјугу, када се агенција преселила у Ресавску улицу. Пре него што је отишао у заслужену пензију средио је фотодокументацију Агенције и, све до последњег дана, несебично преносио своје знање и искуства на млађе генерације које ће га успешно наследити. Његовим путем су кренули Христифор Настасић, Бранко Обрадовић, Антон Ваш, живорад Вучић и многи други.
У агенцијама се увек ради: дању и ноћу, викендом, празницима чак и за нову годину. Поготово што се мора водити рачуна и временској разлици: када Европа иде у кревет, Америка увелико ради. У Азији завршавају радни дан кад на старом континенту стижу у канцеларије.
"Ноћас се ништа значајније није дешавало у свету. Изгледа да нико није радио осим сатова и дежурних новинара", написао је у свом извештају ноћни уредник Танјуга.
Бити агенцијски новинар је велики професионални изазов, дар, али и проклетство. Тај посао, као ретко који, тражи целог човека и то 24 часа сваког боговетног дана. Они не могу, као колеге у листовима, да предахну, да кажу да ће неки догађај "покрити" неко уместо њих.
То, чини се,најбоље илуструје један, како се већ деценијама препричава, истинит догађај, иако на први поглед личи на анегдоту.
Када је један познати послератни југословенски фудбалер на пријему, после утакмице репрезентавције против Совјетског савеза, срео Танјуговог извештача почео је да га загледа са свих страна као да је видео чудовиште, ванземаљца. "Једва сам чекао да вас сретнем. Човече, објасни ти мени како успеваш да се истог дана, у исто време, јавиш из Њујорка, Лондона, Каира, Београда...", упитао је познати голман репрезентације Танјуговог новинара.
Кроз Танјуг су прошла многа позната, најпознатија имена југословенског новинарства, која ће остати упамћена и ван ових простора, јер су њихови текстови објављивани и у страним листовима: Бранко Богуновић, Момчило Пудар, Михаило шарановић, Мирко Аксентијевић, Милош Ћоровић, Божидар Кажић, Борислав Лалић, Јован Вавић...и многи други.
Многи од њих су научили да пишу у агенцији да би, касније, ван њега, направили блиставе каријере: Фране Барбијери, Божидар Раденковић, Малиша Маровић, Дејан Лукић...
Некима је новинарство било само одскочна даска. Први шеф црногорске редакције Михаило Лалић оставио је иза себе неколико романа, Винко Винтерхалтер је познати историчар, док су се Лазар Мојсов, Здравко Печар, Слободан Чашуле, Иво Вајгл и Вук Драшковић потврдили као дипломате од каријере.
Кроз Танјуг су прошла и друга на овим просторима упамћена имена: Владислав и Јара Рибникар, Владимир Дедијер, Милорад Панић-Суреп, Лео Матес...
Танјуг данас је модерна новинска агенција која дневно емитује око 400 информација, више од 100 фотографија, видео и аудио записа.
Танјуг је једини члан ЕАНА из Србије (Европска асицијација новинских агенција). Члан је АМАН (Асоцијација медитеранских новинских агенција) и АБНА (Асоцијација новинских агенција Балкана) као и БСАННА (Асоцијација црноморских новинских агенција).
Војислав Лалић
Небојша Берец