Srbija bi sad postavljala pravila u litijumskoj igri da je projekat Jadar započet 2021.

BEOGRAD - Srbija bi da je projekat Jadar započeo izgradnju kako je prvobitno planirano 2021. godine bila prva zemlja u Evropi koja proizvodi litijum i borate, sa funkcionalnim rudnikom litijuma i prvom fabrikom za preradu litijum-karbonata u Evropi, izjavio je danas ekonomista i analitičar Vladimir Đukanović.

On je istakao da je Srbija u 2025. godini, usred najveće vojne i geopolitičke borbe za resurse u Evropi, koja se ogleda u ratu u Ukrajini i trenutnom carinskom ratu između Kine i SAD, gde su sirovine takođe ključno oružje, mogla da postavlja pravila u litijumskoj igri, uz borate kao dodatni adut.

U autorskom tekstu za Tanjug ekonomista i analitičar Vladimir Đukanović piše:

Da li je Srbija ispala iz litijumskog brzog voza?

Kada je britansko-australijski rudarski gigant Rio Tinto 2021. godine najavio ulaganje od više od 2,4 milijarde dolara u izgradnju rudnika litijuma u dolini reke Jadar, delovalo je kao da je Srbija na ivici velikog industrijskog i geopolitičkog zaokreta. Projekat je predstavljen kao ključni kamen temeljac za evropsku tranziciju ka zelenoj energiji, kao i prilika da se Srbija pozicionira kao glavni snabdevač jedne od najtraženijih sirovina današnjice, oko koje bi se kreirao čitav lanac vrednosti.

Danas je taj ambiciozni plan upitan. Ekonomska situacija se promenila, operativni rudnici litijuma se nude po odličnim cenama širom sveta i Srbija rizikuje da ostane bez projekta koji potencijalno može da otvori novu industrijsku epohu. Pre više od sto godina nismo ušli u lanac nabavke automobilske industrije, i kao mnoge zemlje u toj situaciji, ostali ekonomski nerazvijeni. Propuštene ekonomske prilike, kao i surovi društveni eksperimenti kao što je komunistička diktatura, ostavili su Srbiju u ekonomskom začelju Evrope. Sve je izvesnije da ćemo i decenije koje dolaze provesti na istom mestu evropske periferije.

Projekat Jadar je zasnovan na eksploataciji jedinstvenog minerala - jadarita - otkrivenog 2004. godine. Planirano je da rudnik proizvodi oko 58.000 tona litijum-karbonata godišnje, što bi zadovoljilo značajan deo potreba Evrope za ovom sirovinom. Tu je takođe eksploatacija borata, koja bi razbila Turski monopol nad ovim mineralom (snabdeva 100 odsto potreba EU). Rudnik je projektovan kao podzemni, uz izgradnju velikog postrojenja za preradu rude, a projekcije o broju novih radnih mesta, porezima i razvoju domaće industrije dolaze uz jaku političku i diplomatsku podršku.

Ključ problema je društveni otpor ovom projektu koji je odložio njegovu izgradnju. Investicije ne trpe odlaganja i ovo je savršen primer kako vreme može da “pojede” investiciju.

Investicija od 2,4 milijarde dolara je ovih meseci u rudarstvu ogromna suma. Za ovaj novac investitori mogu da kupe rudnike koji su u funkciji u Australiji, Kanadi, Čileu i Argentini, gde zvaničnici i lokalne zajednice žele poreze, radna mesta, poslovne prilike kao i izgradnju infrastrukture - sve što proizilazi iz ovakvih projekata.

Sa vremenske distance, zanimljivo je primetiti da bi, da je projekat započeo izgradnju kako je prvobitno planirano 2021. godine, Srbija 2025. godine bila prva zemlja u Evropi koja proizvodi litijum i borate, sa funkcionalnim rudnikom litijuma i prvom fabrikom za preradu litijum-karbonata u Evropi. U 2025. godini, usred najveće vojne i geopolitičke borbe za resurse u Evropi, što se ogleda u ratu u Ukrajini i trenutnom carinskom ratu između Kine i SAD, gde su sirovine takođe ključno oružje, Srbija je mogla da postavlja pravila u litijumskog igri, uz borate kao dodatni adut.

Četiri godine kasnije, litijum i borati u Srbiji i dalje se nalaze pod zemljom. U međuvremenu, rudnici litijuma i postrojenja za preradu u Finskoj, Portugalu, Španiji, Češkoj i Francuskoj uvršteni su na listu strateških projekata EU. Ovi projekti će dobiti finansijsku i administrativnu podršku EU i već su u različitim fazama razvoja. Evropa razvija sopstveni lanac snabdevanja litijumom, na evropskom tlu, u evropskim zemljama.

Borba za litijum se tek zahuktava. Oni koji je sada vode nisu više samo rudarske kompanije, već i države, savezi i tehnološki konglomerati. Da li će se Srbija vratiti za sto - i pod kojim uslovima - zavisiće od toga da li će uspeti da nauči lekcije iz ovog iskustva.

Rio Tinto nije odustao od litijuma. Naprotiv, aktivno traži nove prilike širom sveta. Jedan od najvažnijih poteza bila je kupovina projekta Rincon u Argentini 2022. godine, po ceni od 825 miliona dolara, uz dodatne 2,5 milijarde dolara u proširenje kapaciteta i ubrzanje radova kako bi proizvodnja mogla da počne već 2026. godine. To je velika prednost u odnosu na Jadar koji i da krene u izgradnju ne može da očekuje prvu iskopanu rudu pre 2030 godine. Tu je i akvizicija kompanije Arcadium Lithium u vrednosti od 6,7 milijardi dolara, kojom je Rio Tinto preuzeo više operativnih postrojenja u Kanadi, SAD, UK, Japanu i drugim zemljama.

U Sjedinjenim Američkim Državama, analitičari godinama spekulišu o mogućem ulasku Rio Tinta u projekat Thacker Pass u Nevadi (jedno od najvećih ležišta litijuma u Severnoj Americi) kroz strateško partnerstvo ili preuzimanje . U svetlu rastućeg američkog protekcionizma i želje da se litijum ne uvozi iz Kine, već vadi i prerađuje u domenu domaće kontrole, ovakav potez čini se sve izvesnijim.

U Evropi, s obzirom na pad cena litijuma od preko 80 odsto u proteklom periodu, mnogi manji igrači nalaze se pred bankrotom ili su u fazi potpunog zamrzavanja svojih projekata. Za kompaniju kao što je Rio Tinto, koja raspolaže ogromnim finansijskim resursima, to je savršen trenutak za jeftinu akviziciju i dugoročno pozicioniranje. Drugim rečima, mogu da kupe jeftinije projekte po značajno manjoj ceni nego da razviju Jadar koji postaje preskup.

Poseban kontekst ovoj strategiji daje geopolitička slika sveta, a naročito najnovije odluke Donalda Trampa. Kada je bivši američki predsednik u martu 2025. godine objavio nove tarife na uvoz kineskih električnih vozila i sirovina za baterije tržište se preokrenulo. Kineski proizvođači baterija i izvoznici litijuma preko noći su izgubili pristup najvećem tržištu, dok su američki i evropski proizvođači počeli panično da traže alternativne izvore.

U savremenom svetu, litijum više nije samo roba - postao je geopolitički resurs. Predsednici Vladimir Putin i Donald Tramp najavili su planove za razvoj sopstvenih izvora litijuma kako bi smanjili zavisnost od Kine. SAD, EU i Australija razvijaju sveobuhvatne strategije za "kritične sirovine", nastojeći da se oslobode kineske dominacije u ovom sektoru.

Kompanija Rio Tinto, sa sedištima u Londonu i Melburnu, idealno je pozicionirana da bude ključni partner u ovoj transformaciji. Već je uključena u projekte koji su delimično finansirani od strane vlada, multilateralnih fondova i tehnoloških giganata, što joj obezbeđuje dugoročnu stabilnost i uticaj. Rio Tinto će nastaviti da dominira u rudarskom sektoru, dok će Srbija, uprkos svojim izuzetnim resursima, verovatno žaliti za propuštenim prilikama i kriviti nekog drugog.