Branko Milanović: Rast se pomerio na Aziju, ali ne i odlučivanje u ekonomskim organizacijama

BEOGRAD - Svet je proteklih nekoliko decenija doživeo dramatičnu transformaciju u raspodeli ekonomske aktivnosti, kao i nešto manje dramatičnu promenu u raspodeli političke moći između zemalja, smatra ekonomista Branko Milanović i ocenjuje da se težište ekonomskog rasta pomerilo sa Zapada prema Aziji, ali da se to nije prenelo i na zastupljenost ovog kontinenta u multilateralnim ekonomskim organizacijama.

"Uspon Azije, a naročito Kine, pomerio je težište ekonomskog rasta ka Istočnoj i Južnoj Aziji. Do 2015. godine, ukupni BDP Kine, prema pokazateljima Svetske banke, verzija iz oktobra 2025, izmeren u dolarima jednake kupovne moći, nadmašio je ukupni BDP Sjedinjenih Država. Danas Kina proizvodi oko 20 odsto globalne proizvodnje robe i usluga, a Sjedinjene Države 15 odsto", naveo je on u članku objavljenom u magazinu "China Daily" koji je preneo RTS.

Milanović je jedan od vodeći svetskih ekonomista, koji već 35 godina radi u istraživačkom departmanu Svetske banke u Vašingtonu, u odeljenju koje se bavi analizom siromaštva, nejednakosti i anketama o domaćinstvima.

Dodao je da je ovo najveći udeo dve vodeće ekonomije još od ranih pedesetih godina 20. veka, otkad MMF i Svetska banka prikupljaju takve podatke i ukazao da su slične promene primetne i u slučaju drugih azijskih ekonomija.

Tako su polovinom 80-ih godina prošlog veka Velika Britanija i Indija u globalnoj proizvodnji učestvovale sa oko 3,0 odsto a danas je udeo Indije 8,0 odsto, a Ujedinjenog Kraljevstva 2,0 odsto.

Udeo Indonezije i Holandije u globalnoj proizvodnji oko 1980. bio je približno jednak,1,2 odsto, da bi udeo Indonezije danas bio više nego tri puta veći od holandskog.

Milanović navodi da tri najmnogoljudnije azijske zemlje, Indija, Kina i Indonezija, zajedno imaju oko 3,1 milijardu ljudi, odnosno skoro 40 odsto svetske populacije, da nihov kombinovani udeo u svetskoj proizvodnji iznosi 30 procenata a ukupni izvoz 4,6 biliona dolara, što je, prema podacima Svetske banke, 19 odsto ukupnog svetskog izvoza koji iznosi 25 biliona dolara.

"Pa ipak, ove tri zemlje imaju manje od 10 procenata glasova u MMF-u, gde je poslednja takva raspodela glasova održana 2008. godine. Ako uključimo i druge velike azijske države poput Pakistana, Bangladeša i Vijetnama, nesrazmera između ekonomskog značaja Azije i njene zastupljenosti u multilateralnim ekonomskim organizacijama postaje još veća. Ovo nije nova primedba, o tome se raspravlja godinama, uz veoma skroman uspeh u otklanjanju ove disproporcije", ističe on.

Pojašnjava da sa izvesnog stanovišta, udeo glasova u MMF-u i Svetskoj banci ne znači mnogo a da ono što je važno jeste mogućnost blokiranja odluka, za šta je potrebno 15 procenata akcija - a taj prag trenutno imaju samo Sjedinjene Države.

"Usklađivanje udela u MMF-u sa stvarnom ekonomskom snagom verovatno bi oduzelo pravo veta Sjedinjenim Državama, i, što je možda još važnije, olakšalo bi koaliciji zemalja Globalnog juga da vrše takvu vrstu blokade. Ali važnije pitanje jeste odluka da se ili temeljno reformišu postojeće ili da se stvore nove međunarodne ekonomske organizacije, koje bi bolje odražavale današnju raspodelu ekonomske moći i ekonomske politike koje su se pokazale uspešnim. To nije samo pitanje udela u glasovima, to je pitanje 'meke moći' u oblikovanju ekonomskog mišljenja", naglašava on.

Podseća da su Kina i BRIKS napravili prve korake ka stvaranju novih institucija, naročito osnivanjem Nove razvojne banke, od strane svih zemalja BRIKS-a i Azijske investicione banke za infrastrukturu.

Milanović ističe da su obe institucije u veoma ranoj fazi, sa ograničenim globalnim odjekom i ocenjuje da Kini i Globalnom jugu nedostaje iskustvo u stvaranju takvih institucija.

"Kao što pokazuje knjiga Marka Mazovera Upravljanje svetom (Governing the World), sve međunarodne institucije - od Poštanske unije, uspostavljene u drugoj polovini 19. veka, preko Međunarodne organizacije rada (ILO), osnovane posle Prvog svetskog rata, pa do Svetske banke i MMF-a iz 1944, stvorile su zapadne sile. Na konferenciji u Breton Vudsu 1944. godine, uprkos nominalnom učešću mnogih zemalja (npr. Egipta, Iraka i Indije, pod efektivnom ili formalnom britanskom kontrolom), kao i Kine (čija je vlada kontrolisala samo deo teritorije), stvarna moć odlučivanja bila je u rukama Sjedinjenih Država i Velike Britanije", navodi on.

Prema njegovim rečima, problem sa kojim se zemlje BRIKS-a danas suočavaju jeste kako da „nauče“ veštinu stvaranja međunarodnih organizacija koje bi uvažile nove ekonomske i političke realnosti, a da istovremeno obezbede dovoljno prostora i zapadnim silama, čija uloga nije ista kao pre osam decenija, ali i mnogim manjim državama.

Smatra da je posebno važno bolje uključivanje i veći glas afričkih zemalja, koje su po brojnosti populacije jedini deo sveta u ekspanziji.

"Postoji i još jedan zadatak koji je naročito važan za Kinu. Redistribucija globalne ekonomske moći znači i da su ekonomski najuspešnije zemlje u proteklih pola veka bile upravo azijske. Pitanje je kako preneti znanje o tome šta ekonomski funkcioniše drugim, siromašnijim zemljama, onim koje su po dohotku daleko iza Kine? Put Kine ka statusu zemlje sa višim srednjim dohotkom bio je u mnogo čemu specifičan i odražavao je posebne lokalne okolnosti: od sposobnosti da se decentralizuje donošenje odluka i time proveri šta funkcioniše u praksi, do značajne uloge države u pojedinim sektorima i sposobnosti da se ključne ekonomske odluke sprovedu od strane snažne izvršne vlasti, ili da se sprovedu sveobuhvatne antikorupcijske kampanje", piše Milanović.

Ističe da to nisu karakteristike koje se lako mogu replicirati u drugim zemljama i da je zato važno pokušati izdvojiti koje bi se karakteristike kineskih ekonomskih politika mogle preneti negde drugde i gde bi one, potencijalno, mogle da proizvedu slične rezultate u pogledu ekonomskog rasta.

Ocenjuje da to nije lak zadatak.

"Ne samo da on zahteva otkrivanje šta su bili ključni pokretači kineskog rasta, već i odabir onih koji su opštije prirode. Uprkos brojnim pojednostavljenjima ili preterivanjima, Vašingtonski konsenzus je nudio jasne i prilično opšte (i apstraktne) preporuke koje su se mogle primeniti i u siromašnoj zemlji poput Malija i u bogatoj zemlji poput Južne Koreje. Preterano insistiranje na pojedinim načelima (poput privatizacije većine aktivnosti, uključujući i one sa značajnim eksternalijama i monopolskom moći, ili ukidanja kontrole kapitala) bilo je mana Vašingtonskog konsenzusa, ali njegov opšti karakter bio je njegova prednost", smatra on.

Dodaje da je sada na Kini i ekonomistima koji proučavaju kinesko iskustvo da formulišu sličnu listu poželjnih ekonomskih principa koja bi mnogo bolje odražavala koje politike funkcionišu u 21. veku, nego Vašingtonski konsenzus nastao osamdesetih kao odgovor na krizu plaćanja u Latinskoj Americi.