Nikola Ljuca: "Laž" je ozbiljna drama, a odvija se kao triler

BEOGRAD - Gost nove epizode video serijala Tanjug Reflektor bio je reditelej Nikola Ljuca koji je govorio o radu predstavi "Laž" čija je premijera zakazana za 1. april u Beogradskom dramskom pozorištu.

Ljuca je rekao da je "Laž" napisana je kao komedija, a suštinski to nije - napisana je kao jako ozbiljna drama koja se odvija kao triler, sa određenjom količinom dramski obrta i ishoda.

 

"Kad imate tako ekstremne likove kojie prilaze kroz tako ekstremne situacije u 24 sata sve drugo što reditelj može da doda je smoa dekoracija u odnsou na ono što se dešava između tih ljudi.

Prema njegovim rečima, izazovi su naći stil kako treba da se glumi, koji je ritam i energija, kako zadržati humor a ne pojefitniti jako ozbiljnu temu.

U predstavi igraju Miloš Biković, Tamara Krcunović, Miodrag Radonjić i Jelisaveta Teodosić, a kojima je Ljuca već nekoliko godina pričao ot ome šta bi mogli urdaiti zajedno dok Krcuović nije našla tekst "Laži".

"Tamara poznaje Florijana Zelera, pisca. Tamara i ja smo hteli da radimo njegovu dramu 'Otac' mnogo godine pre nego što se film sa Entoni Hopkinsom pojavio i postao svetski hit. Međutim, tada nismo naišli na razumevanje uprava beogradskih pozorišta", rekao je Ljuca.

Prema njegovim rečima, kad se postavlja Zeler to se uvek radi sa medijski eksponiranim glumačkim zvezdama, jer je jedna od tema - šta vidimo a šta je istina.

"Uvek je zanimljivo igrati se, da uzmeš ljude koji su sveprisutni, a da ih okreneš i daš im ono što nemaju ni kao medijske persone, a ni glumačke. Za sve njih je ovo ozbilan iskorak i to je uživanje videti"; naglasio je reditelj..

Ljuca smatra da će publiku i predstavu spojiti najviše momenat neočekivanosti šta se gleda, dokle će to da ode i kako glumci to iznose.

"Drama je situirana u 24 sata, iz scene u scenu se menja sve ono što misliš o prethodnoj sceni, a teče nešto što je vrlo realistično i svakodnevno, između dva para prijatelja koji su pred jednom vrstom moralne dileme", rekao je Ljuca.

Prema njegovim rečima, glavna razlika između pozorišta i film je što na kraju pozorište živi sa glumcima, dok na filmu možeš da uhvatiš nešto u sekundi i ostaje zabeleženo zauvek.

Ljuca je dodao da u pozorištu moraš da u jednoj vrsti iscrpljujućeg psihološkog i fizičkog procesa napraviš likove tako da glumac može svako veče, šta god da mu se dešava da ih igra na isti način i u istom ritmu.

"Imam sad tu vrstu opsesivnosti, jer dolazim iz filma, da štopujem scene. Kad shvatim koliko traje scena teram ih da ponavljaju do beskraja da znaju šta je tačno ritam. To njima prija. U prvom trenutku su nervozni, a posle shvate da je to jedna vrsta kontrole da tačno znaju dal i su promašili nešto"; rekao je Ljuca.

Posle svakog igranja prethodne svoje predstave "Smrt i devojka", Ljuca dobija tačno koliko traje izvođenje, i kaže da su "razlike u 20 sekundi".

"Kao da sam izmonitirao! I to je meni uzbudljivo", priznao je reditelj.