Aleksandar Kojić: Publika sa opere "Don Karlos" nosi utisak grandiozne, epske priče i slike

BEOGRAD - Gost nove epizode video-serijala "Tanjug Reflektor" bio je dirigent Aleksandar Kojić, koji je govorio o operi "Don Karlos" Narodnog pozorišta u Beogradu.

Kojić je rekao da je u "Don Karlosu" za njega najzahtevnije pravilno rasporediti energiju tokom izvođenja.

"Predstava jako dugo traje, počinjemo u 19, a gotovi smo u 22.55. To je trenutno najduža operska predstava na repertoaru Narodnog pozorišta", naglasio je dirigent.

Kojić je dodao da je poseban izazov održati emotivnu i profesionalnu ravnotežu tokom čitavog trajanja opere.

"Ako se energetski i emotivno ispucamo u prvih sat vremena, šta ćemo raditi ostala tri? Izazov je ne biti hladan, biti profesionalan, doneti sve što treba, a opet trajati do tih jedanaest sati i ne sagoreti na pola", rekao je Kojić.

Prema njegovim rečima, "Don Karlos" je veliki zadatak i za muzičare i za pevače, i reč je o izuzetno snažnom delu Ðuzepea Verdija, koje tematizuje kompleksne istorijske i društvene odnose.

"Verdi se jako zanimao za odnos crkve i države. Opera govori o tome koliko je španski kralj, kao vrhovni poglavar velikog dela sveta, zapravo podređen inkviziciji i papi", objasnio je Kojić.

Prema njegovim rečima, opera prevazilazi okvire ljubavne priče između prestolonaslednika Infanta Španije i njegove maćehe, koju je njegov otac rešio da oženi.

"Zanimljivo je da ova opera barata istorijskim činjenicama, likovi poput Don Karlosa, Filipa Španskog i Izabele su zaista postojali", rekao je Kojić.

Govoreći o koncentraciji tokom višesatnog izvođenja, Kojić je naglasio značaj kontinuiranog rada i individualne pripreme.

"Taj fokus se vežba na malom. Svako ima individualnu pripremu. To je kao kad čitate knjigu, da li vam pažnju odvlače trolejbusi i kola ili možete da se fokusirate kao da ništa drugo ne postoji", rekao je dirigent.

Kojić je dodao da fizički zamor dodatno otežava izvođenje, naročito u delima Verdija, koji "kako ste vi umorniji, piše sve komplikovaniju muziku".

"Ono što je najsuptilnije i najteže za izvođenje često se nalazi na poslednjih deset listova", naveo je Kojić.

Prema njegovim rečima, publike iz pozorišta nosi utisak grandiozne, epske priče i slike.

"To je kao špansko platno, kao Diego Velaskes. Kad uđete u muzej i vidite scenu sa milion detalja. Izađete prepuni informacija, utisaka i misli. Ovde čovek ne uživa samo u prvom utisku, već mora i da razmišlja o podtekstu", rekao je Kojić.

Na pitanje o budućnosti profesije i uticaju tehnologije, Kojić je ocenio da umetnost ne može biti zamenjena mehanikom.

"Robot može mehanički da uradi sve što mu se isprogramira, ali taj emotivni impuls apsolutno ne može. Video sam robota koji diriguje i to je zanimljivo, ali to je samo mehanika. Na predstavi, na živom izvođenju, uopšte se ne radi o tome", ocenio je Kojić.