Boris Milošević: Ni posle 30 godina nema pravde za stradale Gruborane

ZAGREB - U selu Plavno i zaseoku Grubori održana je komemoracija stradalima u vojno-policijskoj akciji Oluja, avgusta 1995. godine, na kojoj je predsednik Srpskog nacionalnog veća Boris Milošević primetio da je danas drugačije okruženje i atmosfera nego pre pet godina kada se dogodilo prvo okupljanje na ovom mestu i kada su, kako je kazao, otvoreni procesi za budućnost.

Milošević je poručio da to ne treba da obeshrabruje da nam, kako je naveo, "provala crnila na ulici ubije nadu u razgovor, pomirenje i zajednički život koji je postojao pre i postojaće dok god je dobrih ljudi".

Klatno koje smo tada pomakli napred nam se vratilo, rekao je Milošević.

Komemoracija je upriličena u čast civilnim žrtvama tokom i nakon akcije Oluja na ovom području, a reč je o šest šest žrtva, mahom starije životne dobi: Mariji Grubor (90), Milošu Gruboru (80), Jovanu Gruboru (73), Jovi Gruboru (65), Milici Grubor (51) i Đuri Karanović (45).

U Plavnom i Gruborima, istakao je Milošević, danas puno više života nego pre pet godina. Neke kuće su obnovljene, a neke će se tek obnoviti, rekao je i dodao:

"Važno je da Grubori osete našu solidarnost, empatiju, priznanje i prihvatanje od strane države, kao i sve ono ostalo čega nije bilo pre 30 godina".

Podsetio je da je na ovom području pre rata živelo više od 1700 stanovnika, da je reč o selu s bogatom istorijom u kojem je veliki prosvetitelj Dositej Obradović bio prvi seoski učitelj.

"Za selo Plavno se znalo, ali za zaseok Grubori pre 1995. nitko nije čuo. Grubori su zbog zločina i svega što se događalo posle postali simbol stradanja Srba nakon Oluje. Međutim, i u ostalim zaseocima sela Plavna su se na žalost događala ubistva - u Đurićima, Dubajićima, Bursaćima.

"U nedavno objavljenom Documentinom popisu izbrojao sam više od 20 ubijenih i nestalih u Plavnom, i to bez Grubora. Ipak, svi smo zapamtili Grubore. Nisu to Gruborani hteli. Neko drugi je to odlučio u ime njih. Neko ko je pre 30 godina ušao u selo i smatrao da može da ubije šest civila Srba, jer ima moć oduzimanja života i da mu se ništa neće dogoditi. I bio je u pravu. U roku od nekoliko sati od zločina, svi koji je trebalo nešto da znaju imali su informaciju šta se dogodilo. Idućih dan-dva selo je bilo puno vojske, policije, predstavnika državnih i lokalnih vlasti i medija. HTV je snimio prilog. Obišli su selo. Napravljena je humana i animalna asanacija, ali nadležne vlasti tada nisu obavile uviđaj, nije napravljena obdukcija, nisu ispitani svedoci, nije zatražen ni UN-ov snimak nastao istog dana", rekao je Milošević.

Nisu, kazao je, ispitani preživeli Gruborani.

"Zapravo, nisu pitani ni kako im je. Samo im je rečeno da se tela moraju prebaciti u Knin i pokopati u sklopu humane asanacije. Njih sedmero preživelih u strahu za vlastiti život, ostavši bez doma koji je izgoreo i stoke koja im je omogućavala kakvo-takvo preživljavanje, odlučuju se za odlazak iz sela u izbeglištvo. Zaseok je ostao pust, bez stanovništva i bez blaga. Bez života".

Trideset godina posle, još nema pravde, konstatovao je Milošević.

"Ne znamo ko je ubojica, niti tko je zataškao i učinio sve da se zločin zataji. Ono što je najstrašnije je da ono što mi ne znamo, zna jako puno ljudi koji s tim mogu živeti. Šta sada kada nema pravde i nema procesuiranja zločina? Šta se može napraviti da se krene dalje u budućnost", upitao je Milošević.