Istorija školskog sporta u Srbiji: Od sokolstva do modernog fizičkog vaspitanja

BEOGRAD - Školu je danas teško zamisliti bez časa fizičkog vaspitanja, školskih ekipa, takmičenja i sportskih sekcija, ali put do savremenog školskog sporta trajao je više od jednog veka.

Od prvih gimnastičkih društava i Sokolskog pokreta, preko masovnog fizičkog vaspitanja u Kraljevini Jugoslaviji, posleratne fiskulture i sporta u socijalističkoj Jugoslaviji, pa sve do današnjih školskih takmičenja.

Sport je menjao mesto u obrazovanju, ali je jedna ideja ostala ista – da je škola, osim znanja, potrebno da doprinese i fizičkom razvoju mladih.

Priča počinje još u 19. veku, pre nego što će sport postati ono što danas poznajemo, fizičko vežbanje bilo je uglavnom povezano sa gimnastikom, vojnom pripremom i različitim gimnastičkim društvima.

Jedno od najvažnijih bilo je Sokolstvo. Pokret je nastao u Pragu 1862. godine, a ideja se ubrzo proširila među slovenskim narodima.

U Srbiji se početak sokolske tradicije povezuje za kraj 19. veka. Beogradsko gimnastičko društvo “Soko“ osnovano je 1891. godine i smatra se početkom organizovanog sokolstva u Srbiji.

Međutim, više od pola veka ranije u Novom Sadu – 1837. godine Đorđe Marković Koder osnovao je prvu privatnu školu za gimnastiku i mačevanje, čime je postavio temelje modernog vežbanja na našim prostorima.

Početak 20. veka predstavlja ključnu prekretnicu u kojoj se školski sport u Kraljevini Srbiji transformiše iz suvoparnog, vojnički orijentisanog vežbanja, u moderan sistem telesnog vaspitanja i preteču današnjih školskih takmičenja.

Umesto penzionisanih podoficira, brigu o sportu preuzeli su prvi polaznici Gimnastičke škole, osnovane prvog maja 1908. godine u Beogradu.

Među 20 polaznika našle su se i dve žene, da bi u narednoj deceniji primat preuzeo Tiršov sokolski sistem vežbanja – osmišljen od strane doktora filozofije Miroslava Tirša.

Kako se navodi u spisima Univerzitetske biblioteke Beograda, kao sledbenik češkog pedagoga Jana Komenskog, Tirš je u sokolski sistem uneo ritmičke, simboličke, masovne vežbe, u kojima je vežbač bio podređen vežbi, a ne vežba potrebi organizma.

Pojavom savremenog sporta, između dva svetska rata – pre svih fudbala i košarke – interesovanje omladine je raslo, dok su istovremeno školske vlasti zabranjivale učenicima učešće, zbog navodnih štetnih uticaja sporta.

Čitav ovaj polet i rani razvoj školskog sporta grubo je prekinut Balkanskim ratovima i Prvim svetskim ratom, kada su školske sale pretvorene u bolnice i kasarne, a mnogi od onih prvih školovanih nastavnika i starijih đaka otišli na front.

Ipak, po okončanju Prvog svetskog rata, ubrzo su formirani nacionalni i sportski savezi, reprezentacije i klubovi, pokrenute su lige, a počelo se i sa masovnom izgradnjom stadiona. Važnu ulogu odigrali su i mediji, odnosno radio prenosi, uz učešća na međunarodnim turnirima.

Godine 1932. osnovano je Ministarstvo fizičkog vaspitanja naroda Kraljevine Jugoslavije. Njegov delokrug obuhvatao je sokolska društva, sportska udruženja i druge organizacije fizičkog vaspitanja, dok je obavezna nastava telesnog vaspitanja postojala u školama različitih vrsta.

Sport tako sve više postaje deo državne politike obrazovanja i fizičkog razvoja stanovništva.

Tik pred izbijanje najvećeg sukoba u istoriji čovečanstva, u Beogradu su u maju 1939. godine održane Srednjoškolske igre učenika beogradskih škola. Đaci su se nadmetali u košarci, odbojci, štafetnom trčanju i momačkom troboju – koji su činili bacanje kugle, skok uvis i trčanje na 60 metara.

Po ugledu na antičku Grčku, odnosno drevne Olimpijske igre, najboljima su dodeljivani zlatni, srebrni i bronzani lipovi venci.

Po okončanju rata i ulaska zemlje u socijalistički sistem uređenja, 1945. godine održana je prva sednica Skupštine novoformiranog Fiskulturnog saveza Jugoslavije. Ideja je bila da fizička kultura ne bude privilegija malog broja sportista, već aktivnost dostupna što većem broju građana – posebno deci i omladini.

Jedan od zaključaka bila je i organizacija niza srednjoškolskih takmičenja i prvenstava, a kulminaciju su predstavljale Jugoslovenske sportske igre – organizovane 18 godina kasnije u Beogradu.

"U ono doba, kad je nastao taj školski sport, tj. ceo taj sistem, to je bilo krajem šesdesetih i početkom sedamdesetih godina. Sistem se menjao, naravno. Danas se to modernizovalo, ali suština je ostala ista. To je međuškolsko, unutarškolsko i međuškolsko takmičenje po regionima, gde ima pet regiona. Tako je bilo hijerarhijski izraženo i pre, i danas je. Ono što je razlika od pre jeste da je bio pre masovniji. Mi verujemo da je bio masovniji. Znate kako, pre je bilo jako interesantno kad u školi se naprave takmičenja pre 30 godina, 40. Na kraju krajeva, ja kad sam bila u školi, učestvovala sam na tim sošovima, takozvanim, to je školski sport bio tad. I sad je, naravno. To je bilo u školi jako veliki događaj, pa i međuodeljenska takmičenja, da bi se dobila reprezentacija škole, pa i međuškolska takmičenja na nivou opštine, grada, pa zatim i zonska i pokrajinska, republička. Ali tad je to bilo: nastavnici su navijali, deca su se takmičila. U tom smislu je to bilo mnogo masovnije, ali je bilo slobodno vreme drugačije raspoređeno“, rekla je za Tanjug doktorka Ilona Mihajlović, redovni profesor Katedre za individualne sportove na Fakultetu za sport i fizičko vaspitanje u Novom Sadu.

Na inicijativu Saveza društava pedagoga fizičke kulture Jugoslavije, Olimpijskog komiteta i Saveza organizacija za fizičku kulturu, u čast Igara u Sijudad Meksiku 1968, usledilo je i formiranje Malih olimpijskih igara.

Posle velikog uspeha i manifestacije “Smotra fizičke kulture u Srbiji“, na ulasku u osmu deceniju prošlog veka i zvanično je u škole uveden sistem sportskih takmičenja nazvan “ Sportske igre školske omladine Srbije“, iliti SIŠOS.

Istovremeno, osnovan je Savez za školski sport Srbije.

"Savez za školski sport Srbije je osnovan 1970. godine, sada već pre pedeset šest godina. Moram da kažem da je tada zvaničan naziv Saveza glasio Savez za školski sport i olimpijsko vaspitanje. To je u kasnijim godinama promenjeno. Eto, za tih 56 godina istorije školskog sporta prošlo je ne znam koliko stotina, hiljada, miliona dece. Naravno, nisu svi postali vrhunski sportisti na kraju, ali isto tako postoji i nekolicina legendi srpskog sporta – koje su upravo prve korake napravile u školskom sportu“, istakao je Boris Tomić, generalni sekretar Saveza za školski sport Srbije.

Tokom osamdesetih godina, Savez je dostigao vrhunac po broju obuhvaćene dece.

Infrastruktura u školama se ubrzano razvijala – gradile su se fiskulturne sale, tereni i bazeni. Posebno se insistiralo na fer-pleju, drugarstvu i socijalizaciji.

Kako bi se istakla povezanost sa olimpijskim pokretom u dosadašnji naziv takmičenja dodat je i prefiks Olimpijske.

"Mi u skladu s tim i funkcionišemo. Na četiri godine organizuju se i Školske olimpijske igre. Takoreći pratimo olimpijski ciklus. Pre dve godine smo organizovali 12. školsku olimpijadu upravo u Novom Sadu. Ako se ne varam, bilo je oko šest i po hiljada učesnika i bila je stvarno jedna spektakularna manifestacija”, dodaje Tomić.

Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih nastavlja se institucionalno oblikovanje Saveza, a važan korak u međunarodnom povezivanju ostvaren je tokom mandata predsednika Željka Tanaskovića, koji je na čelu Saveza od 2005. godine.

Da srpski Savez ne predstavlja važan faktor samo u domaćim i regionalnim okvirima govori i činjenica da je proslavljeni odbojkaš i nekadašnji kapiten nacionalnog tima ponovo izabran i za predsednika Međunarodne federacije školskog sporta.

Time su učenicima iz Srbije otvorene mogućnosti da se kroz školski sport povezuju sa vršnjacima iz drugih zemalja, kroz učešća na Svetskim i evropskim prvenstvima.

"Od prvog dana osnivanja Saveza do evo današnjeg dana cilj je uvek isti, a naravno, to je uključivanje što većeg broja dece u sistem školskog sporta. Kad kažem u sistem školskog sporta, ja kažem, nama nije cilj da svako dete postane profesionalni sportista, niti je to moguće, ali negde naša misija jeste da svakom detetu damo priliku da se oproba u što većem broju sportova, pa kasnije ako ovaj neko poseduje neki određeni talenat, ovaj on će naravno naći svoj put uhm do tog profesionalnog sporta“, zaključio je "gensek" Saveza.

Danas, Savez nastavlja tradiciju dugu više od pola veka.

Organizovanje takmičenja, povezivanje škola i podrška uključivanju dece u fizičku aktivnost ostaju osnovni postulati njegovog delovanja.

A, možda je najvažniji rezultat čitave ove priče upravo ono što se ne može izmeriti brojem medalja ili pehara. Svako dete koje je zahvaljujući školskom sportu zavolelo fizičku aktivnost, steklo prijatelje ili napravilo prvi životni korak, već je pobedilo.

Jer budućnost sporta počinje mnogo pre velikih stadiona i velikih takmičenja.

Često počinje upravo u školi ili na lokalnom terenčetu.