Vera Jovanović: Nema dovoljno tumača za znakovni jezik u Srbiji zbog radnih prava

BEOGRAD - Predsednica Asocijacije tumača znakovnog jezika Vera Jovanović izjavila je danas da u Srbiji nema dovoljno tumača za srpski znakovni jezik zato što za to zanimanje nije definisan radni status.

"Idealna situacija bi bila da na tri gluve osobe postoji jedan tumač što bi ovde, po procenama Saveza gluvih i nagluvih Srbije, prema kojima korisnika ima negde oko 12.000, trebalo da bude oko 4.000 tumača za znakovni jezik. Sada ima nekoliko desetina što može da prikaže situaciju", rekla je Jovanovićeva za emisiju Beogradske znakovesti na TV Tanjug.

Kako je istakla, sa druge strane postoji i ta nedovoljna motivisanost ljudi da se uključe u profesiju zato što nije regulisan radni status.

Ona je istakla da je od pre nekoliko godina zanimanje ušlo u šifarnik zanimanja, što je, kako je navela, veliki uspeh.

"Međutim, i dalje ne postoji neka svest o samoj profesiji i o značaju profesije. Sa druge strane nema ni sistematizacije radnih mesta jer tumač ne može da se zaposli kao tumač. Tumači uglavnom rade u prevodilačkim centrima, primanja su im više nego nedovoljna. Nemaju radna prava kao što su mogućnost odmora, bolovanja. Tako da, sve je to nekako demotivišuće i nadamo se, radimo na tome da se sam status profesije unapredi", naglasila je Jovanovićeva.

Ona je objasnila da je pogrešno shvatanje da je tumač znakovnog jezika potreban samo gluvim i nagluvim osobama jer je potreban svima.

"Da, najčešće se kaže tumač za znakovni jezik za gluve. Mi nismo tumači samo za gluve. Naravno, ako je u pitanju lekar ili advokat ili ko god ko treba da obavi svoj posao, a to treba da obavi sa gluvom osobom i njemu je potreban tumač za srpski znakovni jezik kako bi mogao da uradi svoj deo posla", navela je Jovanovićeva.

Kako je naglasila, tumač je zapravo tumač za srpski znakovni jezik za svakoga ko je uključen u komunikaciju sa gluvom ili nagluvom osobom.

"Još nešto što bih naglasila jeste da postoji jedna zaostavština iz prošlosti da se tumači posmatraju kao neki pomagači gluvih. Tumač nije zastupnik gluvih niti govori u ime te gluve osobe, samo je posrednik u komunikaciji i ono što često naglašavamo jeste da kada se komunicira sa gluvom osobom uz posredstvo tumača obraća se direktno toj gluvoj osobi i sve informacije se traže od gluve osobe", objasnila je Jovanovićeva.

Kako je istakla, tumač je tu samo da prevede.

Ona je rekla i da su tumači u Srbiji uglavnom deca gluvih roditelja.

"Mi smo potekli iz zajednice gluvih, iz porodica gluvih, tako smo i učili srpski znakovni jezik. Međutim, u svetu nije tako, znakovni jezici tih zemalja su zapravo jedni od programa na univerzitetima, na fakultetima, gde se izučavaju jezici ili društvene nauke", rekla je Jovanovićeva.

Kako je navela, nije isto komunicirati sa svojim roditeljima, njihovim prijateljima, i prevoditi razgovore i tekstove iz raznih oblasti gde postoje stručni termini.

"Pritom, sam taj proces prenošenja sa jednog na drugi jezik nije isto što i koristiti taj jezik u svakodnevnoj komunikaciji. Onda smo mi samoinicijativno odlazili na neke edukacije u inostranstvo kao što su aktivnosti Svetske asocijacije tumača, Evropskog foruma tumača, i tako smo sticali iskustvo", rekla je Jovanovićeva.

Kako je objasnila, od 2017. godine, postoji zahvaljujući Zakonu o upotrebi znakovnog jezika u Srbiji pravilnik za program učenja i obuke tumača za znakovni jezik.

"Obuka i proces sertifikacije znakovnog tumača postoji u okviru obrazovanja odraslih. Obuka podrazumeva učenje srpskog znakovnog jezika od nivoa A1, A2, B1, B2 i potom modula za tumače", objasnila je Jovanovićeva.

Kako je istakla, kroz nivoe učenja jezika, nauči se jezik, a tek onda na modulu za tumača, počinje se sa učenjem nekih karakteristika koje su važne kao što su procesi prevođenja, etički kodeks, sve ono što je važno za profesiju.

"Međutim, mnogo ljudi je prošlo kroz proces učenja, ali se nije iznedrio neki tumač još uvek. Što se tiče institucija i obezbeđivanja tumača za srpski znakovni jezik neekonomično je da svaka institucija recimo ima jednog tumača za srpski znakovni jezik. U tom smislu se negde ispostavilo kao najracionalnije i najefikasnije da postoje prevodilački centri", istakla je Jovanovićeva.

Sa druge strane, kako je navela, po Zakonu o upotrebi znakovnog jezika u našoj zemlji Savez gluvih i nagluvih Srbije je zadužen kako za vođenje registra tumača tako i za obezbeđivanje pristupačnosti.

"Tako da, bilo bi najbolje da te institucije podržavaju rad prevodilačkih centara servisa koji postoje trenutno u lokalnim organizacijama. Postoji nacionalni prevodilački centar za znakovni jezik i bilo bi dobro da se to ne finansira samo iz sredstava Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanjja već i iz svih sektora koji zapravo koriste usluge tumača", rekla je Jovanovićeva.

Kako je naglasila, na taj način bi se osnažili tumači, motivisali da se time bave, a sa druge strane, na taj način bi se unapredila pristupačnost.

"Tumač može da radi u najrazličitijim situacijama od zdravstva, roditeljskog sastanka, prevođenja u obrazovanju, do nekih konferencija. Ono što ovde nažalost tumači nemaju mogućnost, to je da se profilišu za određenu oblast, što inače prevodioci rade", rekla je Jovanovićeva.

Kako je navela, tu se javlja prepreka jer se često dešava da će neko sa roditeljskog sastanka ići na zdravstveni pregled, a onda na konferenciju.

Kako je navela, u zdravstvu su najbrojniji zadaci u prevodilačkim centrima i za njima postoji najveća potreba.

"Dešava se da kada gluva osoba uđe sa tumačem, dođe do upozorenja da ulaze jedan po jedan. Ima i situacija kada gluva osoba koristi online uslugu preko telefona ili tableta pozove tumača i to izgleda tako što gluva osoba okrene ekran ka sebi, osoba koja čuje sluša prevod i tako teče komunikacija. Međutim i tu dolazi do nekih nerazumevanja nekada gluvim osobama ne dozvoljavaju da na taj način koriste telefon i ne sačekaju objašnjenje", rekla je Jovanovićeva.

Jovanovićeva je navela da gluva ili nagluva osoba ne plaća uslugu tumača.

"Sasvim odvojena usluga je u pravosuđu i policiji. Gluve osobe bi trebalo da imaju pravo na besplatnog tumača. Međutim, u sudskim postupcima nekad se zahteva od gluve osobe da pokrije troškove tumača iako se mi zalažemo za to da za gluvu osobu sve to treba da bude besplatno jer ne sme da ima dodatnih troškova za pristupačnost po konvenciji o pravima osoba sa invaliditetom", naglasila je Jovanovićeva.

Kako je navela, kada je reč o hitnim situacijama u kojima je gluvim ili nagluvim osobama potreban tumač, postoji mogućnost da se preko Nacionalnog prevodilačkog centra za srpski znakovni jezik dobije online usluga koja je uvek dostupna 24 sata dnevno 365 dana u godini.

"Usluge prevođenja se projektno finansiraju i to je problem zato što potrebe gluvih ljudi nisu vremenski limitirane", zaključila je Jovanovićeva.