Pet vekova od Bitke na Mohačkom polju

BEOGRAD - Pre pet vekova, 29. avgusta 1526. godine, na Mohačkom polju odigrala se odlučujuća bitka u kojoj su Turci teško potukli snage Kraljevine Ugarske, čime je otvoren prostor za dalji prodor islama na sever i pad Budima.

Poraz na Mohačkom polju 1526. označio je kraj srednjovekovne Ugarske, odnosno njen pad pod vlast Turske koja će potrajati gotovo dva veka. Za Mađare, Boj na Mohačkom polju ekvivalent je Boju na Kosovu za Srbe.

Bio je to sudbonosan događaj ne samo za Mađare nego i veliki deo Evrope. U to vreme Ugarska je bila poslednja velika prepreka prodoru Turaka dublje u Evropu, a otpor njihovima navalama trajao je već duže od veka.

Uoči Mohačke bitke međunarodne okolnosti bile su komplikovane. Francuska je negovala dobre odnose s Turskom i čak podsticala agresivnost sultana, odnosno prodor dublje u Evropu.

Na čelu Ugarske nalazio se mladi Kralj Lajoš II, oženjen sestrom Ferdinanda Habzburškog vladara Austrije, mlađeg brata rimsko nemačkog cara Karla V, s kojim je Francuska bila u stalnim ratovima.

Sa druge strane, papa je apelovao na otpor Turcima, pozivajući hrišćane širom Evrope da se pridruže. Najveću pomoć onemoćaloj blagajni Ugarske obezbedio je upravo papa koji je čak pretopio u tu svrhu polovinu crkvenog blaga. Augzburški Fugeri, tada vodeći bankari Evrope, takođe su Lajošu II dostavili ogromna sredstva.

I pored toga situacija je bila vrlo teška, trupe koje su branile južne granice Ugarske, dobrim delom sastavljene od Srba, mesecima nisu plaćane, a ni drugde prilike nisu bile bitno bolje.

Beograd je pao 1521. godine, kao i Zemun i Šabac. Sultan Sulejman I sredinom jula 1526. prešao je u Srem.

To nije bilo iznenađenje pošto se u Budimu znalo da nastupa velika invaziona vojska već izvesno vreme dok se kretala dolinom Morave. Pavle Bakić, potonji titularni despot srpski, koji je prebegao, doneo je uglavnom precizne informacije o razmerama vojske koja nastupa na Ugarsku.

Posle zauzimanja Petrovardina koji se opirao dve sedmice, Turci su zauzeli Ilok pa Osek, koji se nije ni branio. Pošto je izgrađen pontonski most preko Drave, sultan se sa glavninom vojske u Baranji nalazio 26. avgusta, a dva dana potom na šest kilometara južno od Mohača.

Turaka je bilo do 80.000, ne računajući pozadinsko osoblje. Njima nasuprot, Lajoš II uspeo je da sakupi do 27.000 ratnika. Osim ugarskog plemstva, bilo je tu plaćenika iz niza evropskih zemalja, Nemaca, Čeha i Moravaca, plaćenika iz Šlezije i Poljske, pa čak i Španaca i Italijana. U okviru ugraskih trupa nalazili su se i Srbi, čiji su istaknuti zapovednici bili Pavle Bakić, Radič Bosić. Tu se nalazio i Jovan Černi, odnosno Jovan Nenad.

Ugarska vojska je imala oko 6.000 konjanika i posedovala je do 80 topova. Za evropske prilike bila je to ogromna snaga. Očekivao se takođe dolazak Jovana Zapolje iz Erdelja sa oko 12.000 ratnika, koji, međutim, na bojno polje nije došao.

Do bitke je došlo 29. avgusta u popodnevnim satima, iako su se vojske prethodno odmeravale u manje više borbenom poretku satima. Mađari su napali, po nalogu glavnokomandujućeg Pala Tomorija, i u prvoj fazi su imali više uspeha probivši redove turske rumelijske (evropske) vojske.

Naredni nivo turskih snaga sastavljen od Anadolaca se potom pomerio otvorivši prostor za dejstvo turske artiljerije koja je Mađarima nanela velike gubitke. Turci su raspolagali sa do 300 topova, koje su im inače pravili evropski stručnjaci, plaćenici.

Konačni poraz ugarskim snagama naneli su anadolski ratnici.

Bitka je odlučena za manje od dva sata. Na bojnom polju je ostalo više od 20.000 mrtvih.

Boj na Mohačkom polju u istoriju je ušao na samo kao odlučna pobeda Turaka koja je omogućila prodor islama dalje u srce Evrope, nego i kao bitka koju je odlučila artiljerija, prethodno upotrebljavana gotovo isključivo prilikom opsada utvrđenih gradova.

Ugarski Kralj Lajoš II takođe je poginuo. Najverovatnije se udavio u močvari uz obližnji Dunav. Prema pojedinim navodima, prethodno je ranjen.

Sultan još izvesno vreme nije shvatio da je odneo odlučujuću pobedu, pa je svoje trupe držao u borbenoj pripravnosti sve do zore narednog dana, niti je znao da je mađarski kralj poginuo.

Kada se sutradan u Budimu doznalo za ishod bitke, kompletan dvor a i veliki deo građana Budima pobegli su u Požun, današnju Bratislavu.

Na Mohačkom polju izginuo je cvet mađarskog plemstva, uključujući 28 najviših zvaničnika, počev od kancelara, kao i sedam episkopa, dva arhiepiskopa, među njima i vrhovni komandant Pal Tomori.

Zemlja je bila obezglavljena. Dalji otpor, ma koliko beznadežan, nastavili su mestimično seljaci, kao u Subotici, Sekešfehervaru, Estergomu, Tati, Komaromu. U turskim pokoljima stradale su tada stotine hiljada, a oko 100.000 je odvedeno u roblje.

Turski sultan je u Budim ušao 12. septembra. Pešta ne suprotnoj strani Dunava zapaljena je dva dana potom. Plen je brodovima poslat niz Dunav. Krajem meseca sultan se zaputio nazad u Istanbul.

Potonjih decenija unutar Ugarske vođen je građanski rat između pristalica novoproglašenog kralja Jovana Zapolje iz Erdelja i Ferdinanda Habzburškog, koga je drugi deo plemstva proglasio za kralja.

Budimski pašaluk koji je obuhvatao centralne i južne delove Ugarske Turci su oblikovali 1541. godine. Na istoku je, takođe pod sultanovom vrhovnom vlašću, opstao autonomni Erdelj, dok su severni i krajnji zapadni deo Ugarske dospeli pod vlast Habzburga.

Budim će biti oslobođen tek pod Eugenom Savojskim na samom kraju 17. veka.

Svega tri godine posle Mohačke bitke, septembra 1529. Sulejman Veličanstveni je opseo Beč.