Suzana Rajić: Samo je Karađorđe imao hrabrosti da se prihvati uloge vođe Prvog srpskog ustanka

BEOGRAD - Istoričarka i profesorka Filozofskog fakulteta Suzana Rajić izjavila je danas da je samo Karađorđe imao hrabrosti da se prihvati uloge vođe Prvog srpskog ustanka a da su u tim dramatičnim trenucima 1804. godine, ustanici krenuli na sve ili ništa.

Rajić je rekla za Tanjug da se u Marićevića jaruzi početkom te 1804. sakupilo 300 ljudi sa željom da podignu ustanak protiv Turaka dok je osnovno osećanje koje su imali bilo strah.

"To je bio vrlo težak trenutak. Tih 300 okupljenih u Marićevića jaruzi između brestova, u tišini, da ih niko ne vidi, da se dogovore, a da ne iscuri informacija i da dođe pre do Turaka. Strah je bio zapravo u tim prvim koracima najvažniji moment koji je trebalo savladati", rekla je Rajić.

Dodala je da se strah okupljenih najbolje vidi upravo na način na koji je izvršen izbor Vožda Karadžića za predvodnika ustanka.

"Bilo je tu mnogo hrabrih ljudi, poput Stanoja Glavaša, ali samo je Karađorđe imao hrabrosti da preuzme odgovornost na sebe", priča Rajić.

Ističe da je iznenađenje bio jako važan faktor i da je tada trebalo savladati strah i iskoristiti trenutak.

"Nije to bio strah za goli život, to je bio strah za opstanak najbližih. Krenulo se na sve ili ništa. To je bio taj dramatičan trenutak", ističe Rajić.

Kustos Vojnog muzeja Vuk Obradović objašnjava da ustanici koji su 1804. godine pobunili protiv dahija nisu bila profesionalna vojska već obični seljaci koji su u strahu za svoj i život svoje porodice krenuli u borbu sa oružjem koje su posedovali.

"To je uglavnom bilo oružje niskog kvalitete u odnosu na zapadno oružje, oružje zapadne provenijencije. Oružja nikad nije bilo dovoljno, čak i pred kraj ustanka 1813. godine. I tada su srpske vođe pokušavale da nabave još oružje jer ga nikad nije bilo dovoljno. U svim izvorima se spominje da nije bilo dovoljno džebane, odnosno municije. Oni su morali da svu svoju municiju nabavljaju iz Austrije i Rusije", rekao je Obradović.

On dodaje da samo oružje ne čini borbu, da je ono samo komad metala, ali da

ono nosi svoju simboliku.

"Postoji turska izreka koja kaže 'lakše je kaurinu u beogradsku tvrđavu uneti top nego sablju', jer se sablja smatrala simbolom časti i dostojanstva što hrišćanima nije bilo dozvoljeno. Dakle Srbi nisu mogli da imaju sablje. Mogli su da imaju duge noževe, jatagane, pištolje, puške, ali sablje su im bile strogo zabranjene", naveo je Obradović.

Dodaje da su zbog toga vođe srpskog ustanka uvek prikazani sa sabljom.

"Bez obzira da li su ih koristili ili nisu, oni uvek imaju sablje jer je to ne samo znak dostojanstva nego i znak jednog raskida sa osmanskom imperijom i odbacivanjem ropstva", naveo je Obradović.