Milan Gulić: Svaki pokušaj nepoštovanja Dejtona - pokušaj nove destabilizacije Bosne i Hercegovine

BEOGRAD - Istoričar Milan Gulić ocenio je danas povodom 30 godina od postizanja Dejtonskog sporazuma da je svaki pokušaj njegovog nepoštovanja - pokušaj nove destabilizacije BiH.

On je za Tanjug rekao i da je Dejton imao samo dve "alternative", odnosno ili nastavak rata, ili rasturanje Bosne i Hercegovine.

"Čini mi se da ovo drugo ni na koji način nije bila realna opcija i da o tome niko nije razmišljao, a da je rat ono što je svakako trebalo prekinuti bez obzira na to iz čije vizure govorimo. Dakle, Dejtonski sporazum možda nije delovao realno onima koji su bili na terenu i koji su vodili rat, ali jedino što je bilo stvarno potrebno i Bosni i Hercegovini, ali i čitavom prostoru bivše Jugoslavije u tom trenutku", istakao je Gulić.

On je rekao da je Dejtonski sporazum formalizovao Bosnu i Hercegovinu kao državu i subjekt međunarodnog prava i da ovaj sporazum decenijama kasnije jedini čuva Bosnu i Hercegovinu.

Gulić je istakao da je uprkos tvrdnjama da je Dejtonski sporazum Bosnu i Hercegovinu učinio nefunkcionalnom, vreme pokazalo da to ipak nije slučaj, i da je to država koja funkcioniše sa svojim entitetima i konstitutivnim narodima, kao i da je jedan težak sukob ipak nekako prevladan.

"U tom smislu jedino Dejtonski sporazum može garantovati budućnost Bosne i Hercegovine tako da svaki pokušaj da se on ne poštuje, a tome svedočimo i mi i generacije pre nas, je u stvari jedan pokušaj nove destabilizacije Bosne i Hercegovine koju i sada vidimo. Dakle, Bosna i Hercegovina kako danas postoji, postoji samo zahvaljujući Dejtonskom sporazumu", rekao je Gulić.

On je naveo da je paradoks Dejtonskog sporazuma to što, u trenutku potpisivanja, teško da je bilo koja strana mogla njime da bude potpuno zadovoljna.

"I jedna i druga strana su određeni vid kompromisa morale da postignu. Zvanično Sarajevo, odnosno bošnjačka strana, moralo je da odustane od unitarne Bosne i Hercegovine, zbog koje su uostalom i ušli u rat, a srpska strana, odnosno Republika Srpska, morala je da odustane od ideje da će Republika Srpska biti ili nezavisna država ili da će ući u zajedničku državu sa Republikom Srbijom", naveo je Gulić.

On je rekao da je u trenutku potpisivanja Dejtonski sporazum bio najmanje prihvatljiv za srpsku stranu, ne toliko zbog toga što Republika Srpska ostaje u BiH, koliko zbog toga što je morala da se odrekne nekih teritorija koje je u ratu kontrolisala.

"Međutim, 30 godina kasnije, i to je ono što je paradoks, u stvari jedino je srpska strana branilac Dejtonskog sporazuma, jer je shvatila da je Dejtonski sporazum u isto vreme i garant postojanja Republike Srpske, ali u neku ruku on predstavlja i garant opstanka Bosne i Hercegovine", dodao je Gulić.

On je naveo da je do pregovora u Dejtonu i Dejtonskog sporazuma došlo u trenutku kada se Republika Srpska nalazila u verovatno najtežoj situaciji od početka rata.

"Valja podsetiti da je u prvim danima avgusta 1995. godine Hrvatska izvršila agresiju na zapadni deo Republike Srpske Krajine, i pod svoju kontrolu stavila područje i severne Dalmacije, Like, Banije i Korduna, nakon čega je Republika Srpska dobila novih 250 kilometara fronta, što je značajno otežalo njenu sveukupnu situaciju", rekao je Gulić.

Kako je dodao, krajem avgusta i u prvoj polovini septembra 1995. protiv Republike Srpske je bila izvedena NATO akcija pod nazivom "Namerna sila" (Deliberate force), tokom koje su na meti bili vojni ciljevi oko Sarajeva, kao i Vlasenica, Han Pijesak, Goražde, a kasnije i ciljevi u Bosanskoj Krajini.

Gulić je objasnio da se Republika Srpska u septembru 1995. suočila sa dve velike ofanzive hrvatskih i bosanskih snaga koje su rezultirale gubitkom teritorije i slivanjem, prema procenama, 70.000 izbeglica u Banja Luku, kao i da je nakon toga, u oktobru te godine došlo do nove ofanzive hrvatskih snaga koj su se približile na 17 kilometara od Banja Luke.

"Dakle, u takvim vojno-strateškim okolnostima Republika Srpska je u stvari dočekala dejtonske pregovore. Sa druge strane, srpski narod u celini, odnosno Savezna Republika Jugoslavija, bila je suočena sa sankcijama Ujedinjenih nacija, koje su, istini za volju, u septembru 1994. godine u određenoj meri suspendovane, ali su toliko izmorile državu da je jednostavno ona bila vrlo spremna na popuštanje", ocenio je Gulić.

On je podsetio da su potpisivanju Dejtonskog sporazuma prethodila četiri mirovna plana za okončanje rata u BiH koji nisu prihvaćeni, a to su Kutiljerov plan, plan kontakt grupe, Oven-Stoltenbergov plan i Vens-Ovenov plan.

"Neke od tih mirovnih sporazuma nije prihvatila srpska strana u ratu u BiH, neke nije prihvatila muslimanska, odnosno bošnjačka strana. Iako su neki od tih sporazuma nudili nešto slično onome što je kasnije dogovoreno u Dejtonu, do dogovora u to vreme nije došlo i upravo je poslednji ponuđeni plan, plan kontakt grupe, bio onaj momenat kada se Republika Srpska zbog odbijanja suočila sa potpunom izolacijom, kako od međunarodne zajednice koja je prethodno svakako bila izložena, tako i od Savezne Republike Jugoslavije".

Gulić navodi da su mere koje su tada uvedene podrazumevale embargo na Drini, zabranu trgovine sa Republikom Srpskom i njenim preduzećima i putovanje predstavnika vojnih i civilnih vlasti po zemljama Zapada.

"U tim okolnostima, kada god je srpska strana odbijala neki ponuđeni plan u Bosni i Hercegovini, suočavala se sa sankcijama i posledicama, dok ukoliko je neki od planova odbijala muslimanska strana, to po nju nije imalo posledice", ocenio je Gulić.

Opšti okvirni sporazum za mir u BiH, poznatiji kao Dejtonski mirovni sporazum, dogovoren je 21. novembra 1995. godine u vazduhoplovnoj bazi Rajt-Paterson kod Dejtona u američkoj državi Ohajo, a zvanično je potpisan 14. decembra iste godine u Parizu.