Brionskom deklaracijom 19. jula 1956. utemeljena politika nesvrstavanja

BEOGRAD - Brionska deklaracija, zajednička izjava Džavahrlala Nehrua, Gamala Abdela Nasera i Josipa Broza Tita, lidera Indije, Egipta i Jugoslavije, javnosti predstavljena 19. jula 1956. označila je utemeljenje Pokreta nesvrstanih.

Pre sedamdeset godina, 18. i 19. jula 1956. na Brionima, odnosno na ostrvu Vanga, održan je sastanak trojice državnika čije je opredeljenje za samostalno usmerenje njihovih zemalja, van blokovske podele sveta, već bilo poznato, na kojem su usaglašena osnovna temeljna načela međunarodnih odnosa koja će potom biti uobličena u Pokret nesvrstanih. U ranoj fazi zapravo je češće korišćen termin neangažovane ili vanblokovske zemlje.

Brionska deklaracija, odnosno formalno Zajednička izjava, potpisana je u Beloj vili na Velikom Brionu, iako se usaglašavanje, sastanak trojice lidera, dogodilo na Vangi, omiljennom letnjem boravištu Josipa Broza Tita.

U tekstu je istaknuto: "Mir se ne može postići podelom, već težnjom ka kolektivnoj sigurnosti u svetskim razmerima i proširivanjem oblasti slobode, kao i okončanjem dominacije jedne zemlje nad drugom".

Pozivalo se dakle, sa jedne strana na dekolonizaciju, na ravnopravnost, a onda i na prevazilaženje suprotnosti, podela, razlika, s ciljem izgradnje sveta mira i solidarnosti.

Bilo je to vreme sveprisutnog hladnog rata, otuda se osuđivala blokovska podele sveta, agresivnost velikih sila, ratovi, opšta nestabilnost i strah od moguće upotrebe atomskog naoružanja. Ako u vreme kada se pojavilo atomsko naoružanje i nije bilo sasvim jasno kakve su posledice njegove upotrebe, u drugoj polovini pedestih svima je bilo jasno da su one nesagledive.

Brionska deklaracija, odnosno Zajednička izjava, sadržala je 12 tačaka na temu najkrupnijih problema tadašnjeg sveta.

Istaknuta je je potreba razoružavanja, potom se zahtevalo popuštanje napetosti i blokovske podvojenosti, pre svega u Evropi, a onda i na na Bliskom i Dalekom istoku.

Istaknuta je podrška inicijativama za miroljubivu koegzistenciju.

Isto tako, pozivano je na prijem NR Kine u OUN, umesto dotadašnjeg njenog predstavnika, kako se tada govorilo nacionalističke Kine odnosno Tajvana.

Podržana je antikolonijalna borba u Alžiru, koja je tada bila u punom jeku.

Brionska deklaracija odnosno Zajednička izjava bila je prema tome inicijalani tekst, platforma, koja je, sa oslonom na načela prethodno proklamovana tokom Konferencije azijskih i afričkih zemalja u Bandungu, postavila osnove za potonji Pokret nesvrstanih, što je konačno uobličeno Prvom konferencijom održanom septembra 1961. u Beogradu.

Ubrzo potom, zajedničkoj izjavi trojice lidera priključili su se Kvame Nkrumah, lider Gane i Ahmed Sukarno, predsednik Indonezije.

Pitanje koje se tada nametalo, kao globalan problem, bila je orjentacija novih zemalja, dekolonizovanih, suočenih s pritiskom velikih sila odnosno blokovske podele sveta, ideoloških suprotnosti i sukobljenih društveno političkih sistema.

I Vašington i Moskva nastojali su da novooslobođene zemlje privuku u svoju orbitu, kombinacijom raznih uticaja i inicijativa, od uljuljkivanja i primamljivih ponuda, sve do pretnji i zveckanja oružjem.

Istina, i SAD i Sovjetski Savez su svesrdno pomagale proces dekolonizacije, na užas starih kolonijalnih metropola, evropskih zemalja koje su paralelno sa ishodom Drugog svetskog rata bile primorane da se odreknu ključnih vanevropskih poseda.

Bojazan koja je postojala na Zapadu da novooslobođene zemlje ne prihvate sovjetski model politike i privrede, socijalizam, na Istoku je imao odraz u vidu straha da dekolonizovane zemlje koje su negovale dobre odnose sa bivšim metropolama, Zapadom uopšte, zapravo jesu žrtve neokolonijalizma, odnosno prividno ozlobođene.

Kao alternativa, pokazaće se globalna, pojaviće se ideja neutralnosti, nemešanja. Primer takvog pravca bila je Indija. Po svemu sudeći, idejni tvorac takvog usmerenja te velike zemlje bio je Krišna Menon (1896 - 1974) indijski političar i državnik, intelektualac zavidnog ugleda daleko van okvira njegove zemlje.

Indija je tako postepeno uvažavana kao regionalni uzor. U Aziji su se otuda novooslobođene zemlje u prvo vreme usmerile na međusobnu saradnju, političku i privrednu. Konferencija u Bandungu, aprila 1955. je između ostalog bila izraz takvih uverenja.

Izvesna sličnost u pogledima na međunarodne odnose ustanovljena je po svemu sudeći prilikom putovanja Josipa Broza Tita u Indiju i Burmu, čime su ostvareni prvi temeljniji kontakti s vlastima u Nju Delhiju.

Već prilikom obraćanja u Rijeci 11. februara 1955. odmah po povratku iz Azije, predsednik Tito će pomenuti potrebu da se zemlje koje imaju približne poglede na međunarodne probleme zbliže, te da nastoje da ujedine napore s ciljem što sopstvenog razvitka što negovanja politike mira i saradnje.

Od tada posvećenost zvaničnog Beograda dekolonizovanim zemljama, postaje očigledna.

Jugoslavija, i sama izrasla iz teške oslobodilačke borbe, i inače je osećala samo simpatije za oslobodilačke težnje kolonizovanih naroda.

Razmene mišljenja nastavljene su i prilikom prve zvanične posete Nehrua Jugoslaviji, 30. jun - 7. jul 1955.

Isto tako, zvanične relacije na sličnim osnovama negovane su sa Egiptom, Etiopijom, i drugima.

Josip Broz Tito boravio je u poseti Etiopiji, decembra 1955. a odmah potom u Egiptu, tokom decembra 1955. i januara 1956.

Važnu ulogu će imati i potonje posete zemljama Azije i Afrike 1958/1959. Josip Broz Tito je tada posetio Indoneziju, Burmu, danas Mjanmar, Indiju, Cejlon, današnju Šri Lanku, Etiopiju, Sudan, Egipat, koji se tada formalno zvao Ujedinjena Arapska Republika.

U Jugoslaviji je avgusta 1959. boravio Haile Selasije car Etiopije, zemlje koja je u vreme dekolonizacije Afrike imala oosobenu ulogu, kao simbol slobode, zbog vekovne istorije uspešne borbe protiv osvajača.

Marta i aprila 1961. uslediće putovanje Josipa Broza Tita brodom Galeb duž zapadne obale Afrike i Gvinejskog zaliva, odnosno posete nizu tamošnjih novooslobođenih zemalja. Posetio je tada Nkrumahovu Ganu, Togo na čijem čelu se nalazio Silvanus Olimpio, Liberiju, koja je jedina bila formalno slobodna od ranije, zatim Gvineju koju je vodio Seku Ture, a onda i Mali, što prvobitno nije planirano ali je Tito uvažio insistiranje Modiba Keite. Putovanje je okončano posetama Maroku, Tunisu i Egiptu odnosno UAR.

Tito i Naser sreli su se čak 23 puta. Prvobitno 5. februara 1955. kada se presednik Tito brodom Galeb vraćao iz posete Indiji i Burmi. Poslednji put sreli su se februara 1970. u Asuanu. Septembra iste 1970. Naser je umro.

Takođe, Beogradskoj konferenciji je prethodio susret i zajedničko obraćanje lidera pet zemalja, Indije, Indonezije, Egipta, Gane i Jugoslavije, tokom XV zasedanja Generalne skupštine OUN krajem 1960. u Njujorku.

Potom je septembra 1961. u Beogradu održana Prva konferencija nesvrstanih.