Dragomir Sando: Srpski narod opstaje zato što čuva svoje praznike i običaje

BEOGRAD - Protojerej stavrofor Dragomir Sando izjavio je danas, uoči Božića, da je to, uz Vaskrs, najznačajniji praznik za Srpsku pravoslavnu crkvu, da ni za jedan drugi praznik nema toliko narodnih običaja kao za Božić i da srpski narod opstaje upravo zato što čuva svoje prepoznatljive praznike i običaje.

"Ako imamo u vidu da je Božić u hrišćanskom shvatanju najznačajniji praznik u našoj crkvi, uz Vaskres, Vaskrsenje gospodnje, koje se ipak izdvaja malo i od Božića, da je to jedan od gospodnjih praznika za nas odmah na drugom mestu, da on ispunjava određenom toplinom i radošću i svojom porukom", rekao je Sando Tanjugu.

Kako je rekao, nijedan praznik u godini nema toliko narodnih običaja kao Božić i da to nije samo zato što je Božić u danima zime, kada je srpski narod na selu kroz istoriju imao manje obaveza, pre svega poljoprivrednih, nego su se, kako je naglasio, iz nekog svog razmišljanja i doživljavanja praznika, okupljali i zajednički slavili.

"Važnije je bilo što je Božić uslovljeni praznik, jer da nije Božića ne bi bilo ni vaskrsenja. Drugo, Božić praznik jeste onaj koji je najavljen kroz vekove. Svi proroci su se doticali praznika Božića i dolaska samog spasitelja na svet", objašnjava Sando.

Ističe da mu je puno srce kada vidi da u srpskom narodu postoji lepota pravilnog shvatanja i doživljavanja naših praznika.

"Da ne zaboravimo da je upravo srpski narod i kroz svoje krsne slave i kroz svoje običaje možda jedini svetski narod sa tom legitimacijom prepoznatljivosti u našem vremenu sa tim običajima, bilo krsne slave, bilo običaja za Vaskrs, Božić ili bilo kojih drugih. I to je zaista nešto što moramo da čuvamo, jer ako mi njih sačuvamo, oni čuvaju i nas. I onda mi opstajemo zahvaljujući tome", poručio je Sando.

Govoreći o običaju paljenja badnjaka, Sando kaže da se, kao sveštenik i teolog, ne miri se s tim da su običaji plod mašte i paganskih običaja.

"Mi smo imali situaciju takvu da smo osam vekova pre toga primili hrišćanstvo i onda smo uneli tu bogobojažljivost koja je bila već u biti i biću, tako da smo mi mnoge stvari prilagodili praznicima kao i Božiću. Tako je i kod Badnjeg dana. Badnji dan kada bi prevodili u nekom prevodu, bukvalnom, onda bi mogli reći da je to oganj, vatra", rekao je Sando.

On je istakao da se, kako je rekao, određeni fenomen dešava u našem narodu i da Srbi, gde god da se nalaze, sve više vraćaju crkvi.

Naglašava da, sticajem okolnosti, ima mogućnost da posmatra život naše crkve u dijaspori, u drugim zemljama, evropskim i prekookeanskim.

"Ja bih rekao da naš narod u današnjem vremenu puni crkve sve, ali ne samo na domaćim prostorima u Srbiji, nego širom sveta, tako je i u Austriji, tako je i u Nemačkoj, tako je i u Kanadi, tako je i u Australiji. I sa ponosom to danas ističemo. Hoću da vam kažem da se nešto neverovatno dešava", rekao je Sando.

Dodao je da nikada nije očekivao da će, kako je rekao, doživeti takav vaskrs srpskog naroda, ali se ono, ipak, dešava.

"To se dešava kad smo bili stešnjeni u jednom istorijskom vremenu, a ti narodi koji su važni za velike katolike po Evropi, uzmite Španiju, uzmite Italiju, uzmite Austriju, pa i Nemačku, dolazi do neke zasićenosti njihove, za razliku od nečega što se budi u našem narodu. Razume se, pravoslavlje nosi tu snagu i nismo za to zaslužni ni ja, ni moje kolege, ni prethodnici, ni oni koji za nama i tako dalje, nego to je negde sila Božija koja u datom momentu nadoknađuje sve ono što je propušteno", ocenio je Sando.

On kaže i da je svedok toga da mnogo veći broj omladine, ali i sredovečnih ljudi, upražnjavaju posti i da je to neuporedivo više nego što je to bilo u nekim ranijim vremenima.

"Što je dobar znak. Ali isto tako, mora se reći da post nije samo odraz trpeze i ovo smem, ovo ne smem, nego treba da se doživi kao duhovni i sveti trening, recimo za nešto važnije. Samo po sebi post nije smisao", naglašava Sando.

Dodaje da, kroz prost, čovek stiče daleko veće mogućnosti da vlada svojim osećanjima, svojim vrlinskim načinom života i da drugačije doživljava svet oko sebe.

"Ima jedna lepa konstatacija da je čovek onoliko čovek koliko vidi drugoga u sebi, ali ima još jedna važnija koja kaže koliko vidim u vama sebe", naveo je Sando i dodaje da će bez toga post biti jedna formalnost.

Na pitanje da li vera prema Bogu može da nas uzdigne i da nas nekako ponovo spoji, Sando odgovara da se u crkvi zaboravljaju sve podele.

"Ne živim van ovoga sveta i svedoci smo da upravo tih podela koje su uvek zlo donosile u našem narodu. Ali, upravo to zajedništvo onih koji dolaze u crkvu, kako zajednički, na isti način, sa istom radošću, koliko nas obuhvata i priziva vera i odnosi prema praznicima i prema najvrednijem i pred Bogom. Onda zaboravljamo i političke podele, pa čak i nacionalne podele", rekao je Sando.

Istakao je da se raduje kada vidi nekog stranca u crkvi i da su mu neki od njih rekli da su "lebdeli" na liturgiji, iako nisu razumeli ni reč srpkog.

"Verovatno ima neki razlog koji ga je podigao dole sa te zemlje.

Ali to se samo može doživeti u stvari na tim svetim mestima kao što su hramovi, manastiri i svetinje koje odišu", rekao je Sando.

Ispričao je kako je nedavno bio na u AP Kosovu i Metohiji s jednom grupom vernika u Dečanima i svi su plakali ali niko nije mogao da objasni zašto.

"Zidovi iz svoje patine bolje besede nego što bi ja znao da kažem u tim momentima", ispričao je Sando.

Na pitanje da li nam nedostaju nam hrišćanske vrednosti, Sando odgovara da nam nedostaju i da će nam uvek pomalo nedostajati.

"Najbolje bi bilo da nam nedostaje manje nego što su nam juče nedostajale, a s druge strane da napredujemo u svemu tome. I da bude i danas manje nego što bi trebalo sutra da bude u kontinuitetu našeg života", zaključio je Sando.