Bisenić: Nemačka će morati da prilagodi ekonomiju novim realnostima

BEOGRAD - Izveštavanje u nemačkim medijima o napretku štrajka nemačkih transportnih radnika je uporedivo sa izveštajima sa fronta, a analitičari na situaciju gledaju sa nervozom, naveo je novinar Dragan Bisenić i ocenio da postoji niz razloga za to.

U svetlu najvećeg štrajka u Nemačkoj u poslednjih 30 godina, on podseća da je ekonomski model koji se održao u Nemačkoj u poslednje dve i po decenije u velikoj meri zasnovan na posebnom odnosu između krupnog biznisa i njegovih zaposlenih, ali da će Nemačka ne samo morati da prilagodi svoju ekonomiju novim realnostima, već će tražiti i suštinski drugačiji model ekonomskog razvoja, a sa njom i cela Evropska unija.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Izveštavanje u nemačkim medijima o napretku štrajka nemačkih transportnih radnika je uporedivo sa izveštajima sa fronta. I iako su saobraćajne gužve i dalje direktna posledica velikih ograničenja u železničkom i vazdušnom saobraćaju, analitičari na situaciju gledaju sa nervozom. Zaista, postoji niz razloga za to.

Formalno, razlog za štrajk su bili rutinski sporovi dva sindikata sa rukovodstvom transportnih preduzeća oko povećanja zarada. Sindikat transportnih radnika Verdi poziva na povećanje plata za 10,5 odsto, ali ne manje od 500 evra mesečno. Sindikat železničara i saobraćajnih radnika EVG postavlja ambicioznije zahteve - povećanje zarada za 12 odsto, ali ne manje od 650 evra mesečno. Poslodavci su spremni da razmotre samo fazno povećanje zarada do pet odsto uz paušalnu isplatu od 2.500 evra zaposlenima. Pregovori su počeli na zimu, a izgledi za kompromis se još ne vide.

Predsedavajući EVG-a Martin Burkert je rekao da razume putnike koji su frustrirani zbog otkazanih vozova. Međutim, zaposlenima u sektoru saobraćaja je neophodno značajno povećanje plata.

„Za kolege u nižim platnim grupama, kao što su vozači autobusa, kondukteri ili radnici na šaletrima, imamo bruto plate od 2.100 do 2.400 evra", rekao je Burkert. Stoga smatra da je nešto sasvim drugo neprimereno i preterano, i pitao:„Da li je primereno da članovi upravnog odbora železnice zarađuju 40 ili 50 puta više, ili sa bonusima 80 ili 100 puta više od njihovih zaposlenih?”.

Istovremeno, aktuelni štrajk ima svoje karakteristike koje zabrinjavaju njegov tok i posledice. Pre svega, oni su zbog ekonomske situacije u Nemačkoj. Pandemija koronavirusa i sukob u Ukrajini zadali su ozbiljan udarac ekonomskom blagostanju Nemaca.

Nemačka je u konfliktu s Rusijom najdirektnije optužena da je profitirala od razvijanja ekonomskih odnosa sa “autokratijama” – Rusijom i Kinom. Od Rusije je dobijala jefitni gas, pomoću koga je proizvodila visikotehnološke i mašinske proizvode superiorne po kvalitetu konkurentske po ceni, koje je izvozila na kinesko tržište, a uvozila druge proizvode široke potrošnje.

To vreme se završava, pošto je nemački kancelar Šolc najavio da je Japan glavni partner Nemačke u Aziji, a ministarka spoljnih poslova najavila da će G7 kojom predsedava Nemačka, da označi Kinu “konkurentom” i “protivnikom”.

Rastuće cene stambeno-komunalnih usluga, hrane i drugih dobara prestižu rast plata za nekoliko krugova. Štednja je tipična za nemački mentalitet, ali kada sve mere štednje, čak i apsurdne prirode, ne funkcionišu, uznemirenost u društvu raste. Nije svako preduzeće spremno da izađe u susret novim zahtevima radnika za povećanje plata, ali je spremnost ljudi da izađu na ulicu veća nego pre samo nekoliko godina.

Nemačka ima najbolju i najrazvijeniju putnu i železničku mrežu u Evropi, ali rastuće cene goriva povećale su opterećenje nemačke saobraćajne infrastrukture, posebno železničke. Pokretanje širokog programa sniženih cena karata, uz već postojeće, od strane nemačke vlade, izazvalo je uzbuđenje i naglo povećanje broja putnika. Prepune stanice i vozovi postali su glavobolja transportnih radnika, koji su dobili moralno pravo na posebnu naknadu za svoj trud.

Konačno, demografska situacija u Nemačkoj čini nemačko tržište rada problematičnim za poslodavce. Od 2010-ih kompanije su prinuđene da odvoje više sredstava za privlačenje kvalifikovanih i nekvalifikovanih radnika. Nemačkoj će do 2030. biti potrebno između 8,5 i 10 miliona radnika, pa Nemačka čini sve kako bi privukla radnu snagu. Naravno, sindikati i radnici koriste tu situaciju, shvatajući njihov povećan značaj, ali i to da su nemački radnici i sindikati dosadašnjim strpljenjem dali već ogroman doprinos nemačkoj ekonomskoj ekspanziji koja je zemlju učinila ekonomskom velesilom globalnih razmera.

Danas nema sumnje da je nemačka privreda, a s njom i cela Nemačka dominantna sila na evropskom kontinentu i da će Evropa da izgleda onako kako je Nemačka bude oblikovala.

U svetlu najvećeg štrajka u Nemačkoj u poslednjih 30 godina, važno je podsetiti da je ekonomski model koji se održao u Nemačkoj u poslednje dve i po decenije u velikoj meri zasnovan na posebnom odnosu između krupnog biznisa i njegovih zaposlenih. Nemačka privreda decenijama neguje neke principe nama dobro poznatog “radničkog samoupravljanja” koje su u Nemačkoj nazivaju “Mitselbstbestimmung” ili saodlučivanje.

U tom procesu gotovo je nemoguće da se dođe u situaciju u koju je stigla Francuska, da jedan čovek, ovog puta francuski predsednik, ne samo da odluči, nego čak i da mu padne na pamet da o radikalnoj promeni uslova rada i produženju radnog veka za čitave dve godine ne pita nikoga. “Socijalno tržišna privreda” koja je specifični model slobodnog tržišta nije podređena samo vlasnicima kapitala kao što je to bio slučaj u drugim imperijalističkim sistemima, nego je zahtevala uzajamnost rada i kapitala kako bi se očuvali društveni odnosi, održale stabilne institucije i stvorilo društveno blagostanje.

Zahvaljujući ovim načelima, postignut je niz sporazuma između vlade, poslodavaca i sindikata 1990-ih i ranih 2000-ih koji su omogućili ograničenje rasta plata kako bi se povećala zaposlenost i osigurala konkurentnost nemačke industrije. Tajming je bio savršen: u kontekstu uvođenja evra, takva strategija je postala zlatni rudnik za veliku nemačku industriju – izvoz zemlje je porastao sa 22 odsto BDP-a 1995. na 43 odsto uoči krize 2008. godine.

Nemačka je postala jedina zemlja EU u kojoj su smanjene realne plate između 2000. i 2008. godine, ali koja je izgradila pravu izvoznu mašinu koja idealno eksploatiše mehanizam evrozone.

Nije u pitanju mitska nemačka štedljivost, već upravo obuzdavanje rasta plata – zapravo mehanizam za sistematsku preraspodelu bogatstva od domaćinstava do preduzeća – takođe objašnjenje za visoku stopu štednje u zemlji (povećala se sa 23 na 28 odsto u 2000-2007). Ona je, uz hronični problem vođenja jedinstvene monetarne politike u EU i u nedostatku jedinstvene fiskalne politike, postala jedan od najvažnijih faktora neravnoteže unutar evrozone, a posebno dužničke krize 2010-2012. mada je Nemačka to radije opisala kao lenjost i rasipništvo Grka i Španaca.

Nemačka je i sama nastavila istu politiku 2010-ih – obuzdavanje rasta plata (sada i zbog masovnog privlačenja migranata) i povećanje stope štednje (do 30 odsto do 2018.), a sve zarad povećanja izvoza koji je dostigao fantastičnih 47 odsto BDP-a do kraja 2010. godine.

Ali svaki model ekonomske politike ima svoj rok trajanja. Nemačka ekonomija se menja pred našim očima. Tokom pandemije, naizgled beskrajna era budžetskih suficita je završena i spoljni dug je porastao na rekordne nivoe. Godine 2022. era jeftinog gasa je završena, a ove, 2023. godine, završena je i era dogovora između sindikata i poslodavaca. Nemački poslodavci ovaj dogovor su iskoristili da zloupotrebe raspodelu u svoju korist, upravo onako kako govori šef sindikata EVG, Burkart, pa da sebi podignu bonuse i plate 100 puta više od svojih zaposlenih. Nije to samo osobina u Nemačkoj, ali se za sada samo nemački sindikati osećaju prevarenim i pokradenim.

Nemačka ne samo da će morati da prilagodi svoju ekonomiju novim realnostima, već će tražiti i suštinski drugačiji model ekonomskog razvoja. A sa njom i cela Evropska unija.