Slobodan Radmilović: Ljubav prema otadžbini bila je najveći motiv tokom bitke na Košarama

BEOGRAD - Zastavnik i pripadnik nekadašnjeg Petog bataljona vojne policije Prve armije Vojske Jugoslavije Slobodan Radmilović rekao je danas da su ljubav prema otadžbini i spoznaja da je Srbija iza njih bili najveći motiv svih onih koji su se tokom bitke na Košarama nalazili na braniku zemlje i lavovski se borili da ne dozvole da neprijateljska snaga prođe.

Radmilović je za Tanjug, povodom 27 godina od početka bitke na Košarama, rekao da su naslućivali koliko je neprijatelj brojniji i tehnički nadmoćniji i da se sprema neprijateljska ofanziva i pokušaj terorističkih snaga tzv. OVK da kopneno uđu na našu teritoriju, ali da nisu znali kada će tačno napasti.

"Mi pripadnici vojne policije, čiji sam i ja veteran, smo imali jako malo podataka o snagama koje su u zagraničnom pojasu. Imali smo malo podataka i o jedinicima koje su bile sa naše strane, mi smo tamo poslati na zadatak i završili svoj deo posla i sve što je tada od nas zahtevano u potpunosti. Ni na koga se ne želimo, nikome se ne hvalimo, samo pričamo istinu", rekao je on i istakao da su mladi vojnici istinski heroji bitke za Košare.

Na pitanje kada je karaula Košare pala u albanske ruke i da li bi se to dogodilo da nije bilo NATO avijacije i albanske artiljerije, Radmilović je rekao da sam objekat nije mogao ni teorijski da se odbrani jer su neprijateljske snage imale pogled na srpsku vojsku sa visine.

Govoreći o potpisivanju Kumanovskog sporazuma i povlačenju naše vojske sa teritorije AP Kosova i Metohije, Radmilović je rekao da iako smo priznali dobijenu bitku, njemu je žao što je taj dogovor potpisao oficir, a ne neko od političara, jer je ovako ostala, kako kaže, jedna senka na svim ljudima koji su na Košarama dali sve od sebe.

"Kada politika dobro ne uradi onda se dogode Košare, i mnogo toga još i goreg od toga", dodao je on.

Pukovnik i komandant 53. graničnog bataljona u sastavu Prištinskog korpusa Vojske Jugoslavije Duško Šljivančanin rekao je za Tanjug da se od 1997. godine do 1999. godine vodila bitka prema granici Albanije manjeg ili višeg intenziteta, zbog čega smatra da bitka za Košare nije počela 9. aprila 1999. godine već da je tada samo kulminirala, i dodao da je bilo pitanje dana kada će početi neprijateljska ofanziva i pokušaj terorističkih snaga OVK da kopneno uđu na u našu teritoriju.

On je rekao da je agresor na SR Jugoslaviju delovao u tri faze - prva je bila da udarima iz vazduha po vitalnim elementima vojske se uništi vojska, ali kada je shvaćeno da se tim udarima neće slomiti odbrana Prištinskog korpusa i armije onda se prešlo na kopnenu i vazdušnu operaciju kao što je bitka na Košarama.

Šljivančanin je istakao da kada ni to nije uspelo, onda je usledila treća faza a to je dejstvo neprijateljskih snaga po civilnim objektima, školama, televizijskim kućama, mostovima po celoj državi.

"U Đakovici je još od 1998. postojalo istureno mesto Prištinskog korpusa, tada je time rukovodio Goran Jevtović i preko njega smo dobijali svu pomoć. Tog dana su počeli jaki udari, cilj je bio da se izvrši tzv. izolacija bojišta i u popodnevnim časovima pukovnik Jevtović je uspeo da uspostavi vezu sa generalom Lazarevićem, komandantom Prištinskog korpusa. Izveštaj Jevtovića o dešavanjima na terenu, kako mi branimo granicu i da nećemo odustati će ući u istoriju", istakao je on.

Zauzimanje objekta kod karaule u taktičkom i svakom drugom smislu ne bi ništa značilo, rekao je Šljivančanin i dodao da nije bilo NATO-a ne bi bilo oružane pobune i teroristuičke snage OVK ne bi ni napale.

Prema njegovim rečima, država je tada rat 1999. godine dočekala u najgorim mogućim uslovima u kojima može jedna zemlja da bude, s obzirom na to da nismo imali ni jednog saveznika, da su sve susedne zemlje ustupile svoju teritoriju, more i vazduh za agresiju na našu zemlju, i to što su razne nevladine organizacije vršile opstrukciju odbrane.

"U takvom ambijentu smo mi dočekali agresiju. Kada posmatramo bitku na Košaramo ne možemo je razdvojiti od bitke na Paštriku, ali to nije samo bitka na tim mestima, jer se ona vodila duž svih 115 kilometara državne granice prema Albaniji. Najveći intenzitet je bio u reonu karaule Košare, a kasnije u reonu Paštrika", objanio je on.

Šljivančanin je rekao da su se odbranom državne granice stvorili uslovi da država izdejstvuje rezoluciju 12 44 koja se u tom momentu činila najpovoljnijom i koja ne bi bila loša kada bi se svi pridržavali potpisanih sporazuma.

Bitka na Košarama počela je na 9. aprila 1999. godine, 17. dana NATO agresije na Srbiju odnosno SRJ, žestokim napadom sa teritorije Albanije, a pripadnici Vojske Jugoslavije uspeli su herojskim otporom, odbranom svoje zemlje po svaku cenu, da zaustave nesrazmerno brojnijeg neprijatelja.

Bitka je trajala 67 dana, a odnela je 108 života pripadnika Vojske Jugoslavije.

Herojski otpor Vojske Jugoslavije na Košarama onemogućio je je prodor nesrazmerno moćnijeg neprijatelja, čime je nameravana kopnena ofanziva NATO na Srbiju odnosno SRJ, propala.