Dva veka od priznanja suverenosti Brazila

BEOGRAD - Nezavisnost Brazila, najveće latinoameričke države, priznata je pre dva veka, 29. avgusta 1825. godine, kada se Portugalija konačno saglasila sa samostalnošću njenog vekovnog poseda.

Sastavni deo priznanja bila je činjenica da je na čelu Brazila ostao princ iz portugalske vladarske kuće Braganca, Pedro I, rodonačelnik brazilske vladarske dinastije.

Kao Dan nezavisnosti, nacionalni praznik, u Brazilu se obeležava 7. septembar, kada je Pedro I 1822. proglasio osamostaljenje te velike zemlje, što je tada bio jednostran akt, bez međunarodnog priznanja.

Brazil koji pokriva približno polovinu površine Južne Amerike puna tri veka bio je posed Portugalije i danas je sa nepunih 213 miliona stanovnika zemlja sa najviše govornika portugalskog jezika na svetu.

Pedro Alvares Kabral, portugalski moreplovac iskrcao se na obali Brazila, u Porto Seguru, 1500. godine, proglasivši ga za posed te zemlje.

U prvo vreme ta teritorija zvanično je nazivana Terra da Santa Cruz, Zemlja Svetog Krsta, dok je kolokvijalni naziv Brazil, po lokalnoj vrsti drveta, vremenom prihvatan.

Sistematska kolonizacija Portugalaca započela je 1534. namesto dotadašnjeg sporadičnog useljavanja, tokom prethodnih decenija.

Ekonomska važnost te prebogate zemlje bila očigledna. Šećer iz Brazila sredinom 16. veka postao je važan izvozni artikal Potugala, da bi krajem 17, veka usledila zlatna groznica u unutrašnjosti zemlje, što je dovelo do masovnog useljavanja Portugalaca.

Onovremni pokušaji Fancuza i Holanđana da istisnu Portugalce iz Brazila bili su bezuspešni odnosno kratkotrajni.

U statusu kolonije Brazil se nalazio do 1815. godine. Suštinska promena dogodila se februara 1818. proglašenjem Ujedinjenog kraljevstva sa Portugalijom, pošto se kraljevska porodica, suočena sa invazijom Napoleonovih trupa, krajem 1807. iz Lisabona preselila u Rio de Žaneiro.

Iako je Napoleon poražen u Evropi, portugalska vladarska porodica nije se odmah vratila u Lisabon. Naprotiv, princ Pedro proglasio je nezavisnost zemlje 1822. Zvanični Lisabon je ovaj jednostrani čin odbacio.

Bilo je to vreme borbe za osamostaljenje u nizu španskih latinoameričkih poseda, što su podržale SAD, a delom i pojedine evropske zemlje. Upravo to je bio razlog proglašenja Monoroove doktrine, drugog dana decembra 1823.

Ondašnji presednik SAD Džejms Monro time je nedvosmisleno stavio do znanja da su Sjedinjene Države protivne ma kakvom prisustvu evropskih kolonijalnih sila na tlu Amerike, Severne i Južne, bez razlike. U prvo vreme međutim, to nije ostavilo bitan utisak na evropske sile.

Pedro I Brazil je proglasio za monarhiju, carstvo, pod dinastijom Braganca. Monarhija je zapravo u Brazilu, kao posebnoj krunskoj zemlji, utemeljena februara 1818. kada je u Rio de Žaneiru proglašeno Ujedinjeno kraljevstvo Portugala, Brazila i Algarvea.

U Brazilu su prethodno, po dolasku kraljevskog dvora iz Lisabona u Rio, utemeljene ključne institucije poput Nacionalne banke, lokalne berze, i drugih tela.

Pošto je postalo jasno da je opasnost koju je oličavao Napoleon u Portugaliji nestala 1814. godine, iz Lisabona su usledili apeli da se kraljevska porodica vrati u Evropu. Kruna, odnosno vladarska kuća Bragansa je kako bi se obezbedila u Brazilu proglasila Ujedinjeno kraljevstvo. Konačno, Jovan VI se tek 1821. vratio u Lisabon, gde se obavezao na poštovanje novog, ustavnog, ustrojstva Portugalije. Sina, princa Pedra ostavio je, kao regenta, u Brazilu.

Upravo on će 7. septembra 1822. proglasiti nezavisno Carstvo Brazil. Usledio je rat za nezavisnost. Poslednji portugalski vojnici predali su se 8. marta 1824. godine, a Lisabon je suvenost Brazila konačno priznao 29. avgusta 1825.

Prva zemlja koja je priznala nezavisnost Brazila bila je Argentina, 1823. godine. Druga su bile SAD, 1824.

U to vreme međutim, ozbiljan međunarodni značaj imalo je priznanje ključnih evropskih sila.

O dubokoj bliskosti Portugalije i Brazila valjano svedoči i činjenica da se Pedro, prvi monarh nove suverene zemlje, aprila 1831. vratio u Portugaliju, pošto je abdicirao u Riju, kako bi pomogao stabilizaciju prilika u Lisabonu, odnosno obezbedio presto svoje kćerke.

U Brazilu ga je nasledio tada petogodišnji sin Pedro II, koji će na čelu te zemlje ostati do 1889. Posle perioda regentstva i nestabilnosti uzorokovane nizom buntova, prilike u Brazilu su stabilizovane pošto je Pedro II 1841. krunisan.

Monarhija je u Brazilu oborena 15. novembra 1889. godine, državnim udarom, do kog je došlo spregom dela vojnog vrha sa finansijskim elitama, po svemu sudeći nasuprot raspoloženja većine, čak i u samoj vojsci.

Brazilom je potom vladala vojska, do 1894. kada je, posle ekonomskog sloma, vlast prepuštena civilima.

U međuratnom periodu smenjivale su se vojne i civilne uprave, uz više prevratničkih buntova, i levih, kao 1935. i desnih, kao 1938.

Prva republika okončana je buntom 1930. godine, što je omogućilo dolazak na vlast Žetulija Vargasa. Posle prvobitnih obećanja parlamentarizma on se poznih tridesetih opredeluje za sistem ustrojen po uzoru na Salazarovu Estado Novo (Nova država) kakva je postojala u Portugaliji. Korišćen je i istovetan naziv.

Klasična demokratija će biti uspostavljena po Vargasovom svrgavanju 1945. godine, pri čemu je Vargas ponovo biran za predsednika ranih pedesetih.

Šezdesetih, međutim, Brazil je ponovo dobio autoritarnu, pa i vojnu upravu, pre svega u sklopu ondašnjih okolnosti takozvanog hladnog rata, odnosno odlučnog nastojanja Vašingtona da se ma kakve tendencije sklone Sovjetskom modelu preduprede. Civilna uprava obnovljena je u Brazilu sredinom osamedesetih.

Tokom Drugog svetskog rata Brazil je bio neutralan do avgusta 1942. godine, kada je zemlja stupila u rat na strani saveznika.

Brazilske snage borile su se u Italiji, kao i na Atlantiku. Bila je to jedina južnoamerička zemlja čije trupe su učestvovale u vojnim operacijama na tlu Evrope u Drugom svetskom ratu.

Zanimljivo je da su još krajem 19. veka postojale prognoze da će Brazil imajući u vidu prostranstvo, resurse, izuzetno bogatstvo i potencijale te čudesne zemlje, postati sila prvog reda. Gotovo istovetna tumačenja i prognoze postoje do naših dana.