Osam decenija nezavisnosti Indonezije

BEOGRAD - Sukarno, tvorac nezavisnosti Indonezije i prvi njen predsednik, proglasio je suverenost te velike zemlje 17. avgusta 1945. pre 80 godina.

Sukarno, osnivač Nacionalne partije Indonezije, poznih dvadesetih, hapšen je od strane kolonijalnih vlasti u više navrata i držan u internaciji. Tokom Drugog svetskog rata, od oslobođenja iz holandskog zatočeništva 1942. u interesu nacionalnooslobodilačkog pokreta, sarađivao je, privremeno, sa Japancima.

Indonezija, prethodno holandska kolonija, pod imenom Holandska istočna Indija, ili samo Holandska Indija, raspoređena je na oko 13.500 ostrva, među kojima centralnu poziciju ima Java koju nastanjuje približno polovina od oko 280 miliona stanovnika Indonezije. Pored činjenice sa su Sumatra, Borneo, Irijan pa i Sulavesi, veći od Jave.

Zemlja začina, što se najviše odnosilo na Molučka ostrva, u vreme ranih kolonijalnih osvajanja, pomorskih otkrića, prvih godina 16. stoleća a onda i vekovima potom, bila je neka vrsta sna evropskih osvajača, zbog enormnih zarada koje su egzotični začini u Evropi tog vremena donosili.

Posle Portugalaca, prvih decenija 17. veka Holanđanima je uspelo da se nametnu na tom prostoru, sve do Napoleonovih ratova u liku Holandske istočnoindijske kompanije (VOC). Holandska država potom direktno preuzima koloniju koja će se u takvom statusu zadržati do Drugog svetskog rata.

Proklamacija suvrenosti Indonezije pročitana je Džakarti, u kući Sukarna, u 10 časova, 17. avgusta 1945. godine.

Lider borbe za osamostaljenje Sukarno odlučio se na taj čin pošto je Japan, okupator Indonezije tokom Drugog svetskog rata, konačno kapitulirao.

Postupno, u međuratnom periodu, izrastao je pokret Indonežana za suverenost, čije su istaknute ličnosti bili Mohamed Hata, potonji potpredsednik, Sutan Sjahrir, kasnije predsednik Vlade, kao i sam Sukarno.

Septembra 1927. godine, Hata je s grupom istomišljenika uhapšen od strane holandskih kolonijalnih vlasti. Naredne godine Indonežansko nacionalističko društvo, preraslo je u Indonežansku nacionalnu partiji (PNI) koja više nije krila da je konačni cilj puna nezavisnost.

Oktobra te 1928. tokom Omladinskog kongresa u Bataviji, administrativnom centru, prokalmovana je ideja jedinstvene indonežanske nacije, nasuprot regionalnih razlika koje su prethodno preovlađivale.

Sukarno, lider koji tada izbija u prvi plan, uhapšen je decembra 1929. godine. Pušten 1931. ponovo je uhapšen avgusta 1933. i prognan na ostvo Flores, a zatim u Benkulen.

Inicijativa za dogovorenu autonomiju iz 1936. iako usvojena i u kolonijalnom predstavničkom telu Folksradu, odbačena je na višim instancama.

Sukarno je u zatočeništvu na Sumatri dočekao japansku okupaciju, koja je za njega označila oslobođenje jula 1942.

U skladu sa zvaničnom politikom Tokija koja je proklamovala oslobođenje naroda Azije od Evropljana, Japanci su se u Indoneziji oslonili na lokalne nacionaliste, lidere borbe protiv Holanđana.

Odatle, Sukarno prelazi u Džakartu, kako je Batavija preimenovana, opredeljen za saradnju sa Japancima, u nadi da će ona, kako je obećano, dovesti do osamostaljenja.

Postao je čelnik novoosnovanog Centralnog savetodavnog veća. Još vaznije, oktobra 1943. Japanci formiraju vojne formacije, nazvane Branioci domovine (PETA) sastavljene od dobrovoljaca, pre svega s ciljem da budu japanske pomoćne trupe.

Proklamacija nezavisnosti, čiju konačnu verziju je uobličio sam Sukarno, glasila je: "Mi, narod Indonezije, ovim proglašavamo nezavisnost Indonezije. Pitanja koja se tiču prenosa vlasti i druga pitanja biće uređena na prikladan način u najkraćem mogučhem roku."

Namesto provobitne ideje da se proglas zvanično obelodani na gradskom trgu, iz bezbednosnih razloga, proklamcija je pročitana u Sukarnovoj kući

Paralelno, podignuta je crvenobela zastava Indonezije, i otpevana himna Indonesia Raia (u značenju Velika Indonezija).

Sukarno je pritom pročitao prigodan govor, čija je sadržina, istina, u potonjim istoriografskim tumačenjima ponešto prilagođavana.

Sutradan, Pripremni komitet za indonežansku nezavisnost izabrao je Sukarna za predsednika zemlje, proglašen je takođe Ustav nezavisne Indonezije.

Reakcija Holanđana bile je predvidiva, povlačanje iz bogate Indonezije nije im padalo na pamet.

Odmah je naglašeno da je proglašenje osamostaljenja od strane saradnika japanskih okupatora sasvim nelegitimno.

Usledila je vojna intervencija, s ciljem obnove holandske kolonijalne uprave.

Dotadašnje kolonizatote iznenadio je odlučan otpor na koji su naišli. Suština je bila u činjenici da su jezgro otpora sačinjevali pripadnici vojnih formacija obrazovanih, ustrojenih, obučenih i opremljenih od strane Japanaca tokom okupacije. Kako se videlo, bila je to ozbiljna vojska i nezgodan protivnik.

Nakon četiri godine Holanđani su se najzad povukli priznavši da je Indonezija izvojevala nezavisnost.

Krajem 1948. Sukarno je bio i uhapšen. Indonežansko-holandski sporazum potpisan je juna 1949. a puna nezavisnost priznata je poslednjih dana decembra 1949.

Sukarno se na čelu zemlje nalazio do 1967. kada je oboren državnim udarom generala Suharta.

Holandija je i posle povlačenja iz Indonezije zadržala pod svojom vlašću udaljeni Irijan na krajnjem istoku zemlje, do poznih šezdesetih, kada je on takođe postao sastavni deo Indonezije. Reč je o zapadnom delu ostrva Nova Gvineja.