Proslavljeni državnik i ratni lider Francuske Šarl de Gol rođen pre 135 godina

BEOGRAD - Ovog meseca navršilo se 135 godina od rođenja Šarla de Gola, velikog francuskog državnika, ratnog zapovednika Slobodne Francuske u Drugom svetskom ratu, koji se smatra jednom od najmarkantnijih ličnosti svetske politike druge polovine 20. veka.

Njegova politička ideologija je poznata pod imenom golizam, i ona je imala veliki uticaj na kasniju politiku Francuske.

U vreme teške krize odnosno rata u Alžiru 1958. pozvan je da preuzme vladu a podstakao je i donošenje novog Ustava i bio predsednik Pete republike, a na tom mestu je ostao do 1969.

Bila je to nova faza u istoriji Francuske, kada je nevoljno prihvaćeno napuštanje vanevropskih poseda što je podrazumevalo i obustavu borbe za Alžir.

Uspelo mu je da smiri pobunu vojske i kolonista u Alžiru.

Politički se povremeno razilazio sa saveznicima u NATO, najviše u težnji da povrati uticaj Francuske u Evropi.

Upamćen je po paroli "Evropa od Atlantka do Urala", koja je, smatra se, bila neobična za doba takozvanog hladnog rata.

De Gol je rođen novembra 1890. u Lilu, na krajnjem severu Francuske, nedaleko od granice Belgije, u porodici rodom iz Normandije i Burgundije, čije je poreklo, blisko dvoru, dokumentovano od 12. veka.

Bila je to tradicionalistička, naglašeno rimokatolička i monarhistička kuća, koja je istovremeno poštovala norme građanskog društva.

Diplomirao je 1912. vojnu akademiju Sen-Sir, kada postaje pešadijski oficir.

Teško je ranjen tokom Prvog svetskog rata, u borbama kod Verdena, gde su ga pronašli i izlečili Nemci.

Oporavljen, pošto je pokušavao da pobegne, zatočen je u Ingolštatu u Bavarskoj, gde su smeštani "neposlušni".

U međuratnom periodu De Gol je unutar francuske vojske bio najglasniji zagovornik razvoja i upotrebe oklopnih snaga, uz podršku iz vazduha.

Bio je uveren, na osnovu iskustva koje je imao u vreme Poljsko - sovjetskog rata ranih dvadesetih da će u narednom ratu okosnicu činiti oklopne snage.

U Poljskoj je inače bio instruktor novooblikovanih pešadijskih formacija poljske vojske i dobitnik je visokog poljskog odlikovanja.

Zapažena je njegova knjiga o potrebi reorganizacije "Vojska budućnosti", a zagovarao je oblikovanje profesionalnih oklopno mehanizovanih formacija.

Nije međutim naišao na pozitivan odjek, čak ni kod svog mentora proslavljenog heroja Prvog svetskog rata maršala Filipa Petena.

Drugi svetski rat dočekao je s činom pukovnika, a sredinom maja 1940. dodeljeno mu je zapovedništvo nad 4. oklopnom divizijom, kada je bio među retkima koji su imali uspeha u borbama sa nemačkim invazionim snagama.

Predsednik vlade Pol Rejno dodelio mu je potom čin generala, kao i poziciju pomoćnika ministra vojske.

Suprotstavljao se kapitulaciji, predlažući da Vlada pređe u Alžir kako bi otpor bio nastavljen makar iz kolonija.

Kao koordinator za saradnju sa Britancima predlagao je oblikovanje ratne unije sa Velikom Britanijom, sa zajedničkom Vladom i vojskom.

Nakon što je na čelo vlade, tada izmeštene u Bordou, dospeo maršal Filip Peten koji se odlučio za primirje sa Nemačkom, odnosno kapitulaciju, De Gol odlazi u Veliku Britaniju.

Budući da je bio ubeđen da borba protiv Nemaca treba da se nastavi, prebegao je u London, 17. juna 1940. godine, gde mu je izvesna sredstva obezbedio Pol Rejno, prethodni predsednik vlade.

Već sutradan 18. juna obratio se Francuzima preko BBC-ja, s pozivom na otpor i to je bio početak pokreta Slobodna Francuska, što je naišlo na podršku u pojedinim kolonijama.

U prvoj fazi izvesnu pomoć imao je isključivo od britanskog premijera Vinstona Čerčila, dok su SAD dugo bile uzdržane prema njemu.

Petenove vlasti u Francuskoj osudile su ga u odsustvu, prvo na robiju, a potom i na smrt, zbog navodne izdaje.

Podrška De Golu, odnosno njegovom pokretu Slobodna Francuska, postepeno je rasla, naročito nakon što su angloameričke trupe oslobodile severnoafričke francuske posede, Maroko i Alžir.

Od maja 1943. središte Slobodne Francuske bilo je u Alžiru, odakle je De Gol odleteo u Francusku uoči oslobođenja Pariza, u koji je ušao kao pobednik.

Od septembra 1944. do januara 1946. rukovodio je vladom Francuske, kada se povukao, nezadovoljan opštim prilikama, međustranačkim borbama, parlamentarnim sukobima, a nikako se nije slagao sa ustavnim ustrojstvom Četvrte republike.

Povukavši se iz političkog života posvetio se pisanju memoara.

Paralelno, kriza Francuske je nastavljena.

Posle vojnog poraza u Indokini, Francuska se povlači iz te bogate kolonije (danas Vijetnam, Kambodža i Laos), a ubrzo potom 1956. uslediće i davanje nezavisnosti Maroku i Tunisu.

Dugogodišnji rat u Alžiru doveo je maja 1958. do bunta tamošnjih Francuza i vojske, protiv, kako su je videli, popustljivosti Pariza.

Alžir, koji inače nije imao status kolonije nego integralnog dela Francuske, nastanjivalo je oko million Francuza, približno 10 odsto tamošnje populacije.

Pošto je vojska, pod vođstvom generala Raula Salana i Žaka Masua, proglasila preuzimanje vlasti u Alžiru, De Gol je viđen, na obe strane, kao mogući spasilac.

Konačno 29. maja, predsednik Rene Koti pozvao je De Gola da preuzme vlast.

Predsednik Vlade postao je 1. juna 1958. a paralelno mu je skupština izglasala period šest meseci sa vanrednim ovlašćenjima.

Nakon što je podržan na referendumu septembra te godine osniva Petu republiku, ustavno ustrojstvo kojim je ojačana vlast predsednika.

Problematiku vanevropskih poseda pokušao je da reši stvaranjem Francuske zajednice, umesto čvršće Unije, što je trebalo da bude odobreno refrendumom.

Te 1958. godine sve afričke kolonije prihvataju ponuđeno, izuzev Gvineje, koja je zatim izopštena, a De Gol je paralelno, decembra, izabran za predsednika, ogromnom većinom glasova.

Usledile su mere stabilizacije monete, razvoj atomskog programa, normalizacija odnosa sa Adenauerovom Nemačkom, ekonomski rast, kao i izgradnja Evropske ekonomske zajednice.

Stavio je međutim veto na ulazak Britanije u EEZ 1963. pa ponovo 1967.

Prelomna De Golova odluka bilo je odustajanje od Alžira, što je najveći deo njegovih sunarodnika doživeo kao kataklizmu.

U Alžiru je aprila 1961. vojska preotela vlast, zapretivši i vlastima u Parizu.

Pošto im se suprotstavio De Gol je postao meta Tajne vojne organizacije (OAS) i bilo je više pokušaja atentata na njega.

Prihvatio je referendum na temu daljeg statusa Alžira što je posle Evijanskih sporazuma dovelo do povlačenja iz te zemlje juna 1962. godine.

Rasterećena kolonija i unutrašnjih tenzija Francuska će u narednom periodu doživeti ozbiljan ekonomski bum.

Posle burne 1968. kada je bio predmet brojnih kritika, a njegov predlog regionalizacije zemlje kao i razvlašćivanja senata je propao na referendumu, zbog čega je on podneo ostavku aprila 1969. godine.

Umro je iznenada novembra 1970., a zanimljivo je da je odbio penziju na koju je imao pravo kao bivši predsednik.

Iako je sticaj okolnosti hteo da upravo De Gol, s teškom mukom, sprovede raspuštanje francuskog kolonijalnog carstva, sunarodnici ga u modernim anketama svrstavaju među najveće Francuze u istoriji.