Ljiljana Šarac: Žene mojih godina nikad nisu bile lepše, pametnije i zadovoljnije

BEOGRAD - Spisateljica Ljiljana Šarac kaže da je lik Milanke iz njenog romana "Buket žutih ruža“ zbir svih žena kojima veruje, da zreli ljudi izlaze iz klišea da život prestaje posle pedesete i da su svi njeni romani puni ljubavnih tema.

Šarac je rekla Tanjugu da je već decenijama glavna tema njenih romana porodica, koja je i "postament“ nove knjige, u čijem je središtu najstarija članica, baka Milanka, koja netragom nestaje.

"Taj buket je za sve nas i, o čemu god da pišem, porodica je uvek tu. I kada sam pisala o Brankovićima, Petrovićima, Karađorđevićima, o Svetom Nikoli, uvek je temelj bila porodica“, kazala je Šarac.

Govoreći o inspiraciji, istakla je da pisac uvek polazi od ličnog iskustva, "čeprkajući po svojoj duši“.

"Volim da se družim sa ljudima različitih generacija. U svom krugu imam žene poznih godina koje su nesebične, širokih shvatanja, zadovoljne sobom. One su pravi superheroji i sve postižu. Tako je Milanka zapravo zbir svih tih žena“, rekla je Šarac.

Ocenjujući da se osobe treće dobi često "drže u ćošku kao slika bez tona“, Šarac naglašava da su stariji ljudi "žive enciklopedije iskustva i znanja“.

"Oni su logistička podrška u vremenu kada je sve brzo i kada su nam deca često sama, a ne želimo da ih vaspitava ulica. Tada ljudi u zrelim godinama postaju nezamenjivi i izuzetno značajni. Srećan je onaj ko u svom gradu ima nekoga ko može da uskoči i posavetuje“, ocenila je ona.

Šarac primećuje i da su se zreli ljudi poslednjih godina "trgli“ i polako izlaze iz klišea da život prestaje posle pedesete i da je tada "red samo na penziju“.

"Gledajući svoje prijateljice koje su mojih godina, nikada sebi nismo bile lepše, pametnije i zadovoljnije. Desio se neki ‘kvrc’ u našim glavama. Ovo vreme nas je ojačalo, opametilo i ohrabrilo da uživamo u zrelosti“, objasnila je Šarac.

Autorka, koja je i profesorka srpskog jezika, osvrnula se i na roman "Anđeo sa jednim krilom“, ocenivši da je on svojevrsni priručnik nade nakon gubitka člana porodice i da je mnogoj deci izuzetno pomogao.

"Neobično je bilo shvatanje koliko su deca u učionici nespremna da se nose sa teškim temama, bolešću, smrću, gubicima, rastancima, razvodima. Mi odrasli imamo psihologe, prijateljice za kafu, muževe na čijem ramenu zaplačemo, a deca se često stide emocija i nemaju adekvatnu podršku“, istakla je Šarac, dodajući da je inspiracija potekla iz priče o detetu koje je izgubilo roditelje u saobraćajnoj nesreći.

Dodala je da je i sama ostala bez oca u najboljim godinama i da je posle njegove smrti bila dezorijentisana, ali da je u baki pronašla oslonac.

"Ona je svoju bol potisnula kako bi nama bilo lakše i kako bi nas osnažila. Kada sam se suočavala sa svojim mukama, koleginice su bile predivne. Tada sam radila u SP ‘Lasta’ i jedna prijateljica, koja je prošla isto, rekla mi je: ‘Bol nikada neće proći, samo ćeš ti naučiti da se nosiš s njim.’ To je izuzetno važna poruka - imati nekoga ko će vam u pravom trenutku reći pravu stvar i dati recept za preživljavanje u najtežim danima“, poručila je Šarac.

Prema njenim rečima, porodica nakon gubitka više nije ista, ona "hramlje“ i potrebno je mnogo ljubavi, mudrosti i dobrote da bi se bol prevazišla.

"Ko je doživeo takav gubitak, razume o čemu govorim. Život se nastavlja i posle odlaska voljene osobe. Rane prividno zarastu, ali tinjaju ispod površine dok smo živi. Pitanje je kako nastaviti dalje, kako ostati svoj, kako ne zaboraviti, a ne biti u sukobu, već u jedinstvu. Kod nas se kroz vekove pokazalo da smo najsložniji upravo kada je najteže“, primetila je ona.

Šarac ističe da deca imaju snažnu potrebu da govore o svojim problemima i da je to prvi korak ka isceljenju.

"Ako vam kažem da petaci umeju toliko da se vežu za svoje nastavnike da ih u trenutku impulsa nazovu mama, onda vam je jasno kolika je njihova ljubav i bezgranično poverenje“, kaže Šarac.

Dodaje da su deca izuzetno radoznala i da ih zanima o čemu govore njeni romani, ima li u njima ljubavi i da li postoji srećan kraj.

"Svi moji romani puni su ljubavnih tema. Svetski teoretičari književnosti kažu da se na svetu pišu knjige samo o dve teme, ljubavi i smrti. Decu zanima da pročitaju knjigu pisanu za njih i zbog njih“, rekla je Šarac.

Govoreći o egzistencijalnim temama, istakla je koliko je važno kome se deca obraćaju kada su tužna.

"Kada postavim to pitanje, najpre nastane muk, a zatim kažu predivne stvari. Neko se poverava drugarici, neko tetki, majke su uvek oslonac. Neko piše dnevnik, a neko se obrati pedagoško-psihološkoj službi, što je izuzetno važno, jer smo konačno naučili da pomoć tražimo od stručnih ljudi“, kaže Šarac.

Govoreći o vaspitanju, ona smatra da se dete ne može razmaziti ako je cilj jasan, svrsishodan i smislen.

"Svima nam je potrebna nežnost i zagrljaj. Ja sam veliki pobornik toga da se grlimo što češće. Zagrljaj je isceljujući, lekovit, čin blaženstva“, kaže Šarac.

Prema njenim rečima, u vaspitanju su ekstremi uvek loši - loše je biti i previše popustljiv i previše eksplozivan, dok je lični pozitivan primer najvažniji.

"Kad god sam se vodila impulsom ‘što na umu, to na drumu’, to mi se obilo o glavu. Mera je neophodna u svemu. Davanje i pomaganje su blagotvorni i hrišćanski, ali ne do samoponištavanja. Potrebno je osvestiti granice i tada sve funkcioniše kao sat. Deca su zbunjena kada se pravila stalno menjaju, jer su oni veliki borci za pravdu“, naglasila je ona.

Šarac primećuje da je najlakše ostati površan "dok nam deca sve manje čitaju".

"Retko se zapitamo koliko je roditelja uveče čitalo deci dok su bila mala, upisalo u biblioteku, vodilo na Sajam knjiga, kupovalo knjige“, kaže ona i zaključuje da ne postoji priručnik ni za odrastanje, ni za roditeljstvo, ni za porodične odnose.