Bosiljčić: Mjuzikl zahteva sportsku disciplinu i fokus u prostranstvu Sava centra

BEOGRAD - Mjuzikl "Cigani lete u nebo" Pozorišta na Terazijama otvoriće 20. juna u Sava centru Beogradski letnji festival BELEF, a glumac Ivan Bosiljčić kaže da mu je drago što će sa kolegama igrati baš u tom prostoru koji, osim velikog prostranstva, pruža i blisku atmosferu sa publikom.

U izjavi za Tanjug on je istakao da mjuzikl zahteva sportsku disciplinu, neprestano promišljanje, odmeravanje svojih mogućnosti, izvrsno pevanje i izvrsno igranje.

"Radujem se svakom izlasku iz naše 'kutije' - scene. Mislim da će Sava centar biti to prostranstvo, iako krov nije doslovno otvoren, imaćemo utisak otvorenog prostora i tog velikog susreta sa publikom, i ono će biti sedmostruko veće nego što je ovo u sali Pozorišta na Terazijama", rekao je Bosiljčić.

Dodao je da Sava centar, iako je specifičan prostor sa velikom scenom, neće imati potrebu za spoljašnjim prilagođavanjima i naveo je da jako veliki fokus treba da bude na unutrašnjosti glumaca.

Foto: TANJUG/RADE PRELIĆ

"Izvođač treba da bude toliko prisutan u tom trenutku da isijava i popuni jednu ogromnu koncertnu dvoranu kao što je Sava centar. Tu se samo ne treba izgubiti u prostranstvu, ne treba se pojačavati, dobacivati do balkona koji je dalje nego u pozorištu, nego baš biti svoj kao što je ovde, tako će isto da sija i tamo. Ja sam to zaključio po iskustvu, jer sam ove godine u februaru imao zajednički koncert sa suprugom Jelenom i prvi put sam govorio poeziju i pevao u Sava centru. Tada sam shvatio zašto veliki izvođači toliko vole tu dvoranu i zašto je tako favorizuju. Presudan je taj spoj velikog prostranstva koje imaju izvođači i neposrednog 'zagrljaja' publike. Jedva čekam 20. jun", rekao je Bosiljčić.

Ovaj festival održava se 33. put i to od 20. juna do 17. septembra.

Govoreći o mjuziklu "Cigani lete u nebo", koji je jedan od najtraženijih na domaćoj pozorišnoj sceni već 22 godine i uskoro obeležava 400. izvođenje, Bosiljčić je rekao da ni posle toliko igranja nije ušao u rutinu.

"U teatru nikada ne bi trebalo da uđete u rutinu. U životu uopšte ne treba ulaziti u rutinu, nego svaki momenat treba prepoznavati kao autentičan momenat, fokusirati se da smo sada, da smo ovde, i iz toga crpeti neku svežinu i inspiraciju. Neko bi rekao da je za 20 godina možda predstava dosadila ili da smo sve istražili. To je u teatru nemoguće", rekao je Bosiljčić.

Naveo je da on svaki put sebe ispituje kroz ovu predstavu i ističe da je uz mjuzikl "Cigani lete u nebo" porastao.

"Uzrastao sam kao ličnost i verovatno ću još da rastem i igraću ovo dokle god budem imao snage za to", naglasio je Bosiljčić.

Odgovarajući na pitanje šta je kod mjuzikla najzahtevnije, Bosiljčić je rekao da je najzahtevnije da sva tri elementa mjuzikla budu na izvanrednom nivou.

"Mjuzikl bismo mogli da prevedemo u našem narodu i u našem podneblju kao 'disciplinu folklor'. Mjuzikl zahteva jednu sportsku disciplinu, neprestano promišljanje, neprestano odmeravanje svojih mogućnosti i ako tonus krene lagano da pada, vi ste dužni da ga vraćate, jer bez izvrsnog pevanja i izvrsnog igranja ovde zapravo nema ni ovog žanra. A opet, s druge strane, ništa ne vredi ako ste izvanredan pevač, izvanredan igrač, ako dramu niste dobro ispitali i ako se niste ukotvili u njoj. Dakle, bez ova tri elementa mjuzikl ne postoji u teatarskom smislu", rekao je Bosiljčić.

Dodao je da treba voditi računa da neki od tih segmenata ne izostane.

"Igranje je najviše sportsko, pevanje je najdelikatnije zato što ono ima fizički manifest a u stvari je stanje duha, a drama je čisto filozofski, onako da neprestano razmišljate o toj temi slobode, koja je ovde otvorena i kojoj nema kraja", rekao je Bosiljčić.

Osvrćući se na igranje ovog mjuzikla van matičnog pozorišta, Bosiljčić je rekao da su par godina nakon premijere gostovali na festivalu Ohridsko leto, koji je poznat po tome da su teatarske scene po celom Ohridu.

"Neki koncerti se održavaju u hramovima, u Velikom antičkom teatru. Mi smo te godine igrali 'Cigani lete u nebo' i bilo je vrlo neobično zato što smo iz naše kuće, iz zatvorenog prostora, izašli prvi put pod vedro nebo. Nismo imali scenografiju, nismo imali kulise, imali smo dve velike založene logorske vatre i kada ne bi bili na sceni, Cigani su se povlačili u svoju čergu oko vatri i to je delovalo prilično nepredvidivo i izazovno. Prvi put smo igrali pred publikom od 4.000 ljudi, međutim, desila se takva katarza i desila se takva eksplozija emocija da se ova predstava zauvek promenila. Svako ko je to veče bio tamo, poneo je u Beograd, vratio je u naše pozorište taj osećaj vedrog neba, tih vatri i tog neverovatnog auditorijuma pred kojim smo nastupali. I to je bio prvi veliki korak u razvoju ove predstave", zaključio je Bosiljčić.