Porodice stradalih logoraša: Vlast Crne Gore ponizila žrtve Lore

PODGORICA - Već skoro 34 godine porodice vojnika koji su bili žrtve stravičnih mučenja u logoru Lora kod Splita, iz takozvane nikšićko-šavničke grupe, tragaju za punom istinom i pravdom.

Njihov jedini greh je što su se uredno odazvali na vojni poziv i otišli na put bez povratka. Zarobljeni su od hrvatske policije i pripadnika HVO u Mostaru 9. aprila 1992. godine. Nakon 18 godina, 5. marta 2004. godine, u Nikšić su dopremljeni posmrtni ostaci rezervista JNA iz nikšićko-šavničke grupe, koje su oružane snage Hrvatske i HVO zarobile u Hercegovini, a potom ih utamničili i do smrti mučili u bloku C logora Lora kod Splita.

Jedini preživjeli logoraš Lore, Veselin Bojović saslušan je ranije u Specijalnom državnom tužilaštvu, gde je, kako je rekao, govorio o mučenjima logoraša, koji su kasnije svirepo ubijeni. Međutim, tužioci do danas nisu ništa preduzeli po ovom pitanju, a razočaranja ovakvim (ne)postupanjem nadležnih ne kriju porodice stradalih vojnika.

Potpuno sam razočarana, jer svakim danom kada se pominje logor u Morinju, žrtve koje su bestijalno mučene i ubijene u Lori, među kojima je i moj suprug Ratko, od svoje države, koja ih je poslala u rat, i mrtvi doživljavaju veliko poniženje, kaže za podgorički Dan Radmila Simović.

"Ispada kao da je moj suprug Ratko sa svojim saborcima otišao da krade ili da je napravio neki strašni zločin, a ne da mu je ova država uručila vojni poziv, na koji se morao odazvati, da ide na ratište. Treba li još jednom da ponovim kakva su mučenja i poniženja doživeli dok ih nisu ubili. Ja nisam protiv toga da se finansijski obeštete ljudi koji su bili pritvoreni u vojnom zatvoru Morinj, ali oni su se svi živi i zdravi vratili kući. Boli me ćutanje naših zvaničnika, oni ne pominju svoje sunarodnike stradale u splitskoj Lori. Da nije novinara koji pominju naše mučenike, verujem da, osim porodica, niko ne bi ni znao da je četa mladih momaka iz Crne Gore, na najvećim mukama, pre 34 godine stradala u splitskom vojnom kazamatu", kaže Simović.

Kako je dodala, ispada da je crnogorsku vlast sramota od tih ljudi, koji ništa loše nisu uradili, osim što su se časno odazvali na poziv svoje države.

"Teško mi je da pričam o tome, ali moram reći da od svih kostiju mučenika iz Lore koje su donesene u Nikšić nisu mogla sastaviti dva ljudska skeleta. Ima još Crnogoraca koji su, isto kao pripadnici nikšićko-šavničke grupe, zarobljeni u Bosni, a njihovi posmrtni ostaci nađeni su u Splitu. Danas su toliko poniženi stradalnicni iz Lore, njihove porodice i potomstvo da je to katastrofa. Nisam mogla da shvatim, niti da zamislim da život stradilih momaka u Lori vredi 60 procenata od osnovice invalidske penzije, tako piše u rešenju.  

Godine 1998, ta porodična ivalidnina iznosila je 300 evra, to je tada bilo solidno primanje, da bi danas posle svih povećanja iznosila 513 evra. Prema tome, život momka od 27 godina, koji je na poziv države otišao u rat i poginuo, vredi 60 procenata osnovice porodične invalidske penzije. Zaista, zaista ponižavajuće", naglasila je Radmila Simović.

Posle ovoliko godina i decenija više se ničemu ne čudimo. Kada je u avgustu 2020. godine došlo do promene vlasti, bili smo prepuni nade, ali smo ubrzo shvatili da se ništa neće promeniti, kaže za "Dan" Slavica Zirojević, supruga Borivoja Bela Zirojevića, koji je na najsvirepiji način mučen i ubijen u zloglasnom splitskom vojnom logoru Lora.

"Kada je početkom ove godine u Skupštini usvojen Predlog zakona o boračkoj i invalidskoj zaštiti (ZOBIZ), konačno smo shvatili da se on uvodi da bi se njime obuhvatile civilne žrtve rata, a ne oni mladići koji su na poziv države otišli u rat i koji su stradili po ratištima i kazamatima. Nisam protiv da država obešteti one ljude koji su devedesetih godina bili pritvoreni u vojnom zatvoru Morinj, ali je ispod svakog nivoa i ljudskog dostojanstva da ja primam malo preko 500 evra porodične invalidnine. Iskreno da kažem, nisam ni previše očekivala, ali sam ipak mislila da će se država malo bolje poneti prema porodicama crnogorskih mladića koji su životima platila lojalnost ovoj državi, odnosno tada zajedničkoj državi sa Srbijom", istakla je Slavica Zirojević.

Podseća da su iz vojnog logora Morinj svi izašli živi, a iz od onih koji su svirepo mučeni i umoreni u Lori porodice su malo šta imale i da sahrane.

"Ni po čemu se ne mogu porediti Morinj i Lora. Možda je neko verbalno maltretiran u Morinju, a teško je rečima opisati na kakvim su mukama moj suprug i njegovi drugovi duše ispuštali. Toliko su bili mučeni i mrcvareni da su molili da ih ubiju, kako bi im muke prekratili. Više ne možemo slušati da nam se pominju naši mučenici stradali u Lori, to nas sve više vređa, jer niko ništa ne preduzima kako bi se njihovi dželati kaznili makar i približno koliko su zaslužili. Jeste zaista poslanik Milan Knežević u više navrata pominjao stradalnike iz Lore i bunio se zašto on nije član komisije za pregovore", napominje Zirojević.

Dodaje da su se oni više i pomirili da će sve ostati po starom.

Porodice stradalih Ratka Simovića i Borivoja Zirojevića poručuju institucijama sistema i državnim čelnicima da konačno prestanu da pričaju o Lori, jer će im tako biti lakše.

"Onda ćemo konačno znati da je završena i ova za nas pretužna i surova priča", ističu članovi porodica crnogorskih rezervista koji su svirepo mučeni i ubijeni u hrvatskom vojnom zatvoru Lora.