Decenija od rehabilitacije poslednjeg kralja Jugoslavije Petra II Karadjordjevića

BEOGRAD - Petar ll Karadjordjević, poslednji kralj Jugoslavije, pravosnažno je rehabilitovan pre 10 godina, 22. avgusta 2015.

Pošto je Viši sud u Beogradu potvrdio da je poćivši kralj bio žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga, odluka o njegovoj rehabilitaciji je tada najzad postala pravosnažna.

Republika je u Jugoslaviji, formalno, proglašena 29. novembra 1945. a kralj Petar ll lissen je državljanstva Jugoslavije, kao i prava na imovinu.

Imao je tragediju da kao dete ostane bez oca, rodjen je 6. septembra 1923. a nije bio ni punoletan kada je aprila 1941. odveden iz svoje zemlje voljom pučista, koji su 27. marta oborili legalnu vladu, odnosno Namesništvo čija je prva ličnost bio knez Pavle, da se više nikada ne vrati u svoju zemlju.

Brojne krunisane glave ondašnje Evrope, od kralja Norveške Hakona VII, do grčkog kralja Djordja II, izbegle su pred invazijom nacističke Nemačke, po pravilu u Britaniju ili na britanske posede. Većina se po okonccanju rata vratila u svoje zemlje.

Kralj Jugoslavije Petar II Karadjordjević imao je medjutim mnogo tragičniju sudbinu. Kao uostalom i njegova zemlja.

Prvorodjeni sin kralja Aleksandra I Karadjordjevića i kraljice Marije fon Hoencolern Sigmaringen, rodjen je u zdanju dvora, u Beogradu, septembra 1923. Krstio ga je vojvoda od Jorka, potonji britanski kralj Džordž VI, u svojstvu izaslanika kralja Džordža V.

Najtragičniji moment medjuratne Jugoslavije bilo je ubistvo kralja Aleksandra Karadjordjevića, 9. oktobra 1934, u Marselju. Zemlja inače sve vreme suočena s brojnim neprijateljima, ponovo se tada našla bez stabilnog neprikosnovenog vodjstva.

Po želji, odnosno testamentu počivsseg kralja, obrazovano je potom, do punoletstva kralja Petra II, Namesništvo čija je prva ličnost bio knez Pavle Karadjordjevć. Uz njega, članovi tročlanog Namesništva bili su i dr Radenko Stanković i dr Ivo Perović.

U vreme ubistva oca kraljević Petar, tada jedanaestogodišnjak, nalazio se na školovanju u Engleskoj, a odmah potom doveden je u Jugoslaviju.

Pošto je septembra 1939. Izbio Drugi svetski rat, Kraljevina Jugoslavija je, pored zvanično proklamovane i dosledno poštovane neutralnosti, prvih meseci 1941. dovedena u situaciju da mora da se opredeli. Nema nikakve dileme da su sve simpatije kneza Pavla bile na strani Britanije, odnosno zapadnih demokratija, ali njegov prevashodni cilj kada se u Evropi rasplamsao ratni sukob, bio je kako očuvati Jugoslaviju što dalje od rata.

Sa jedne strane saveznici su, najviše London, ali ne samo on, vršili pritisak da Jugoslavija udje u rat protiv Nemačke. Sa druge, iz Berlina je zahtevano pristupanje Trojnom paktu.

Još gore, po kapitulaciji Francuske, sredinom 1940. Nemci su se doccepali dokumenata koja su ukazivala da je Beograd bio sklon zapadnim saveznicima, što je urušilo strpljenje Berlina prema Beogradu.

Direktno vojno prisustvo Britanaca u Grčkoj prvih meseci 1941. Jugoslaviju je dovelo u bezizlazan položaj.

Pošto su se Britanci iskrcali, u Nemačkoj je odlučeno da se oni odstrane sa Balkana. Od Kraljevine Jugoslavije je zatim zahtevano pristupanje Trojnom paktu, bez odlaganja.

Posle mučnih pregovora, knez Pavle je uspeo da izdejstvuje da pristupanje bude formalno. Odnosno, Kraljevini Jugoslaviji je paktom od 25. marta, garantovano da se od nje neće tražiti nikakvo učešće u nemačkim ratnim naporima, niti prelaz nemačkih trupa.

Državni udar u Beogradu koji je usledio 27. marta 1941, doveo je do besa Berlina i napada na Kraljevinu Jugoslaviju.

Pučisti su odmah mladog kralja Petra II proglasili punoletnim. Pojavio se i kraljev proglas koji je zapravo preko Radio Beograda pročitao jedan mladi oficir koji je imao sličnu boju glasa. Sam kralj Petar nissta nije znao ni o pripremama puča koji ga je navodno doveo na vlast, ni o proglasu koji je navodno pročitao.

Pučisti su ga, zajedno s Vladom obrazovanom po državnom udaru, i grupom istaknutih pristalica prevrata, odveli u Grčku, odmah potom u tada britansku Palestinu, zatim u Egipat.

Juna 1941. mladi kralj Petar II našao se u Londonu, gde je prikazivan i prihvatan kao simbol protivljenja nacizmu. Okružen interesima velikih, pro forme slavljen i uvažavan, pošto više nije imao pored sebe iskusnog kneza Pavla, koji je kao zatočenik odveden u Keniju, mladi kralj se u novoj poziciji teško snalazio.

Sudbina Jugoslavije odredjena je uskladjivanjem interesa velikih sila, pobednica Drugog svetskog rata, i to uglavnom nezavisno od prilika unutar same zemlje. Pošto su sovjetske trupe iz Rumunije u jesen 1944. pressle na teritoriju Jugoslavije i zajedno sa partizanskim jedinicama u oktobru zauzele Beograd, bilo je jasno da je sudbina Kraljevine Jugoslavije zapečaćena.

Sam Petar II, pod pritiskom zvaničnog Londona a u skladu s procenom interesa na frontovima, bio je primoran da, avgusta/septembra 1944, podrži Josipa Broza Tita kao predvodnika celokupnog pokreta otpora u Jugoslaviji.

Veliki deo pripadnika Mihajlovichevog pokreta, koji je prethodno odbačen, prissao je potom partizanskom pokretu odnosno NOVJ.

Britanski premijer Vinston Čerčill poverovao je da je pridobio Josipa Broza Tita, tokom pregovora u Bariju u Italiji.

Realno, urušavanju kraljeve popularnosti doprinela je prethodno i činjenica da se tokom rata, dok je zemlja bila okupirana, venčao. Njegova izabranica bila je grčka princeza Aleksandra. Bila je to, nema dileme, mladalačka ljubav. Venčanje u takvim okolnostima nije bilo po volji ni kraljice Marije.

Namesništvo koje je obrazovano po sporazumu Tito - Subašić (Srdjan Budisavljević, Ante Mandich, Dussan Sernec) bilo je telo koje bukvalno niko ništa nije pitao. Tokom Drugog zasedanja AVNOJ-a, novembra 1943, odredjeno je da se pripadnicima kuće Karadjordjević zabranjuje povratak u zemlju. Konačno, monarhija je u Jugoslaviji, i formalno, ukinuta 29. novembra 1945.

Kralj je, istina, tom namesništvu odrekao legitimnost, kao što nikada nije prihvatio legalnost poratnog režima u Jugoslaviji, odnosno nikada nije abdicirao.

U potonjem periodu kralj Petar II živeo je uglavnom daleko od ma kakvog realnog političkog uticaja. Posle raskida sa istočnim blokom 1948, režim u socijalističkoj Jugoslaviji bio je obezbedjen i interesima Zapada.

Popularnost koju su Karadjordjevići, tvorci Jugoslavije, uživali, sistematski je u poratnom periodu proganjana i poništavana. Vlast u socijalisticckoj Jugoslaviji decenijama je širila priče o bogatstvu otetom od naroda. U stvarnosti, imovno stanje izgnanog kralja bilo je skromno. Ono što su Karadjordjevići posedovali u zemlji oduzeto im je. Državna sredstva koja su pred rat sklonjena na Zapad, ono što je od njih preostalo pošto su se namirile zapadne vlade, pripala su poratnom režimu u Beogradu.

Kako su nestajale generacije koje su se sećale Austrougarske, bledelo je i sećanje na dobrobiti koje im je oslobodjenje 1918. donelo, a onda i ideja jugoslovenstva kao nacije na čemu se Kraljevina SHS/Jugoslavija temeljila.

Nova država stvorena 1918. donela je i ekonomsko oslobodjenje na prostoru današnje Hrvatske, Slovenije kao i BiH, gde se većina populacije, seljaka bezemljaša, nalazila u poziciji gotovo istovetnoj kakvu su imali feudalni kmetovi. Izvršena je agrarna reforma, zemlja podeljenja seljacima, a veleposednici Austrijanci i Madjari su obeštećeni.

Režim koji je uveden posle 1945. uspeo je da sve to postupno bude zaboravljeno.

U socijalističkoj Jugoslaviji uvedeno je federalno ustrojstvo, ubrzo preoblikovano u sasvim labavu zajednicu u kojoj su jedini faktori jedinstva bili komunisticcka partija i njen čelnik Josip Broz Tito. Ideja jugoslovenstva kao nacije, suština ideje Kraljevine Jugoslavije, proganjana je kao, navodno, velikosrpski unitarizam.

U emigraciji, nesrećni prognani kralj Petar II uživao je jedino podršku pojedinaca koji su odbacili novoustrojeni režim u Jugoslaviji. Bila je to malobrojna grupa, osim retkih izuzetaka, skromnog imovnog stanja i slabašnog uticaja na medjunarodnom nivou.

Iako im se rodio sin, jula 1945. u Londonu, brak sa kraljicom Aleksandrom nije bio ni srećan ni dugotrajan.

Kralj Petar II Karadjordjević preminuo je u Denveru u SAD, 3. novembra 1970. Imao je samo 47 godina. Sahranjen je u crkvi Svetog Save u Libertvilu. Njegovoj sahrani pored desetina hiljada tamošnjih Srba, nešto predstavnika drugih jugoslovenskih naroda, kao i službenih predstavnika SAD, prisustvovale su i stotine američkih pilota spasenih od strane rojalista tokom Drugog svetskog rata u okupiranoj Jugoslaviji. Bio je jedini kralj neke zemlje sahranjen na tlu SAD.

Maja 2013. posmrtni ostaci nesrećnog kralja preneti su u otadžbinu i sahranjeni u porodičnoj grobnici Karadjordjevića u kripti hrama Svetog Georgija na Oplencu, a dve godine potom usledila je, najzad, i pravna rehabilitacija.