Vek od rođenja Pavla Vuisića

BEOGRAD - Pavle Vuisić, srpski glumac, rođen je 10. jula 1926, pre stotinu godina.

Bio je osoben karakter, samosvojan, jedinstven, ne samo kao glumac nego i privatno. Na sceni je malo koga ostavljao ravnodušnim, otuda je, čak i onda kada je igrao sporedne uloge, za njim ostajao nezaboravan trag.

Rođen je u Cetinju, gde se njegov otac nalazio iz profesionalnih razloga kao državni službenik Kraljevine SHS/Jugoslavije.

U vreme izbijanja rata 1941. godine bio je visoki policijski zvaničnik Zetske banovine, čije je središte bilo Cetinje.

Ubrzo protom, porodica je proterana iz novoproklamovane Crne Gore pod italijanskom okupacijom. Bila je to sudbina onih koji su se izjašnjavali kao Srbi. Sličan je bio i put Borislava Pekića, potonjeg književnika.

Godine okupacije provodi u Beogradu, odakle se 1944. priključuje NOV i učestvuje u borbama na Sremskom frontu.

Bavio se novinarstvom, uz studije, kao saradnik Radio Beograda. Studirao je pravo, prema pojediniom navodima i književnost.

Porodica je, inače, bila izložena nepoverenju poratnih vlasti, zbog, kako se smatralo, privrženosti predratnom režimu, a otac je hapšen.

U više navrata je pokušavao da upiše Akademiju za pozorišnu umetnost u Beogradu, od 1973. poznatu kao Fakultet dramskih umetnosti, ali bez uspeha.

U ranoj fazi radio je u pozorištu u Pančevu, da bi prvu filmsku ulogu ostvario 1950. u "Čudotvornom maču" Vojislava Nanovića. Bila je to sasvim sporedna pozicija.

U filmu "Šolaja" 1955. godine, takođe Nanovićevom, već je zapažen.

Postupno, poznijih pedesetih i tokom šezdesetih postaje poznat nizom filmskih ostvarenja: "Subotom uveče" 1957, "Tri koraka u prazno" 1958, "Prometej s otoka Viševice" 1965, "Neprijatelj" 1965, "Ponedeljak ili utorak" 1966, "Buđenje pacova" 1967, "Zaseda" 1969, "Bitka na Neretvi" 1969, "Šešir profesora Koste Vujića" 1971, "Majstor i Margarita" 1972, "Seljačka buna" 1975, "Salaš u Malom Ritu" 1976, "Poseban tretman" 1980, "Petrijin venac" 1980, "Majstori, majstori" 1980, "Ko to tamo peva" 1980, "Sjećaš li se Doli Bel" 1981, "Maratonci trče počasni krug" 1982, "Otac na službenom putu" 1985. Kao i ulogama u serijama: "Servisna stanica", "Više od igre", "Kamiondžije".

Ukupno, ostvario je više od stotinu filmskih uloga, prema pojedinim navodima bilo ih je čak 177. Po pravilu je, pa i onda kada je imao sporedne uloge, ostavljao retko upečatljiv utisak ne samo na publiku nego i na kolege.

Svoj rad opisivao je tumačenjem da zapravo "ne glumi nego se ponaša".

Naizgled neobavezan, kako se nosio i u privatnom životu, doživljavan kao boemski tip čoveka, poslu je zapravo prilazio vrlo odgovorno, iako glumu nije voleo i to nije krio.

Svejedno, kada je o poslu reč zahtevao je odgovornost, nije, recimo, trpeo kašnjenja.

Privatno, omiljeno mesto bila mu je beogradska Ada, reke Sava i Dunav, boravak na vodi. Napravio je više rečnih plovila, čamaca ili splavova.

Nije bio pristalica ondašnjeg režima, čemu je izvesno doprinela porodična istorija, iako se nikada nije bavio politikom, ni blizu.

Pojavljivao se u javnosti samo kada je morao, podrazumevajući i intervjue, koji su u izvesnom smislu bili sastavani deo njegovog posla.

Pisanim putem je obrazložio odbijanje Nagrade AVNOJ-a. Tadašnja vlast ga je, međutim, uključujući i Josipa Broza Tita, nesumnjivo uvažavala, odnosno njegov rad, i pored činjenice da su, izvesno, bili svesni njegovih stavova.

Kako se osećao vidno je i iz testamenta koji je napisao novembra 1982. Naglasio je da mu ni u kom slučaju na sahrani ne govori nikakvo zvanično lice, komunista, kako se izrazio.

Svestan okolnosti u kojima se nalazio, prilagođavao se koliko je bilo neophodno, ali je neretko ostavljao utisak namćora.

Poslednjih godina, iako gotovo nepodeljeno uvažavan i slavan, sve ponude, ubeđivanja i molbe da glumi, dosledno je odbijao.

Bio je zapravo zaljubljen u književnost, načitan i obrazovan čovek.

Beležio je zapažanja, razmišljanja, poeziju, ali je napisano potom najčešće uništavao. Njegova supruga je ponešto uspela da sačuva, između ostalog, dosetke, duhovia, pa i mudra viđenja.

Uostalom, i uloge je u izvesnom smislu dopisivao, dorađivao, pošto se nije uvek držao napisanog predloška.

Njegov profesionalni dijapazon bio je takoreći neograničen, daleko od posebnog faha, ma u kojoj poziciji uvek je ostavljao izuzetan utisak, iako su ga glavne uloge po pravilu zaobilazile.

Po svedočenju filmskog kritičara Ranka Munitića, Orson Vels je Pavla Vuisića opisao kao "najvećeg filmskog glumca kog je video".

Njemu, međutim, na pamet nije padalo da pređe državnu granicu.

Veliki, neprevaziđeni srpski glumac Pavle Vuisić ovaj svet napustio je 1. oktobra 1988. u Beogradu. Imao je 62 godine.

Ostale su njegove neprevaziđene uloge i neizbrisiv trag na filmu negdašnje Jugoslavije.