Ljubinko Đurković: Ne smemo zaboraviti junake koji su dali život za svoju zemlju

BEOGRAD - Komandant odbrane Košara Ljubinko Đurković izjavio je danas, povodom godišnjice NATO agresije na SRJ, da je najbitnije da ne zaboravimo divne junake koji su dali život za otadžbinu tokom odbrane od NATO agresije.

"To je veći genocid nego sama njihova smrt. To ubistvo posle smrti nije baš primereno nama, zato što smo mi slobodarski i junački narod. Moramo ispoštovatiti i one žive koji su sa telesnim i duševnim ranama, mada smo svi poneli poneku od tih stresnih situacija pa smo osetljivi na ta pitanja. To ne smemo zaboraviti i u aspektu poštovanja i priznanja", rekao je Đurković Tanjugu.

Istakao je da su oni koji su se borili na Košarama bili dečaci, a da je i on sam bio svega 10-tak godina stariji od njih.

"Moramo naći mogućnost, kao društvena zajednica, kao društvo, kao država, da im se na neki način odužimo u cilju njihovog blagorodnijeg života i egzistencijalnog, alli i mogućnosti da se kvalitetno i prioritetno leče i da saniraju te probleme koje imaju", istakao je Đurković.

Kako je rekao, u Srbiji se to regulisalo, ali su mu se žalili mladići iz Crne Gore koji su ratovali u SRJ, a sada, pošto je Srbija pravni naslednik SRJ, nemaju pravo na kvalitetno lečenje u Crnoj Gori.

"A mi im nismo omogućili pristup zdravstvenim centrima, prevashodno VMA, pa i kliničkim centrima. Najbitnije je što ih se sećamo, ne prepuštamo zaboravu, da po drugi put ubijamo te mrtve junake i heroje. Ipak, moramo naći načina da se posvetimo i porodicama tih junaka i onima koji su živi sa telesnim, duševnim ili bez ikakvih rana, ali imaju egzistencijalni problem neki", zaključio je Đurković.

Govoreći o početku bombordovanja, Đurković kaže da su 24. marta 1999. čuvali granicu i još uvek vodili antiterorističke akcije po Metohiji, konkretno u selu Barani, gde su neke grupe diverzanata pokušavale da se probiju i da je tako bilo sve do 1. aprila kojeg se seća zato što je baš tog dana poginula Ljiljana Karađorđević Žikić kao dobrovoljac u sastavu njegove grupe prema karauli Košare.

"Mi smo faktički znali da je objavljeno ratno stanje, ali smo imali zadatak. Moram priznati, najmanje smo očekivali da bi mogao da glavni pravac napada bude preko karaule Košare. Zato što to je taktički pravac kapaciteta do jednog bataljona, a trebalo im je snaga tri naprema jedan. Znači, ako bismo mi imali skoro 200 ljudi tamo, oni su trebali da dovedu 500-600. Nismo očekivali zato što kapacitet operativnog taktičkog pravca trebao da ide preko Morine gde se mogla upotrebiti tehnika, oklopno mehanizovani tenkovi, oklopni transporteri", rekao je Đurković.

Dodao je da je tamo postojao samo jedan šumski put preko kojeg su mogla da prođu samo manja terenska vozila.

Istakao je da su do 9. aprila vršili graničnu službu i obezbeđenje državne granice u normalnim uslovima i da nije bilo borbenih dejstava.

Kako je rekao, on se, zajedno sa svojim vojnicima, spremao da zaposedne položaj koji mu je namenjen po ratnom rasporedu, kada je počeo napad na karaulu Košare.

"I tada sve počinje", konstatovao je Đurković.

Na pitanje novinara da li smatra da je moglo biti sprečeno bombardovanje, Đurković odgovara da je moglo, ali deceniju pre.

"Ali posle Rambujea više, po meni, ne", konstatovao je Đurković.