Petrič: Da se vojna intervencija NATO nije desila, Srbija bi bila mnogo bliže EU

BEOGRAD - Bivši izaslanik Evropske unije za Kosovo i Metohiju i član "trojke" Kontakt grupe tokom mirovne konferencije o KiM koja je održana pre tačno 25 godina u francuskom dvorcu Rambuje u Parizu, Volfgang Petrič rekao je danas da se vojna intervencija NATO 1999. godine nije dogodila, Srbija i ceo region bi već bili mnogo bliži EU.

"Granice između svih zemalja bivše Jugoslavije bile bi već ukinute, a u isto vreme, Srbi koji žive u drugim državama poput Severne Makedonije, Bosne i Hercegovine, Hrvatske bi imali mnogo manje prepreka pred sobom jer bi granice prema EU već bile na neki način ukinute", rekao je Petrič za Tanjug povodom 25 godina od početka pregovora.

Naveo je da bi ceo region već bio deo Šengena kao i da bi svi mogli lako da putuju.

"Moje ubeđenje je uvek bilo da Srbija i Srbi moraju da budu najviše proevropski narod jer će samo u EU Srbi biti ujedinjeni", istakao je on.

Petrič je naveo da je tokom mirovne konferencije u Parizu koja je trajala 17 dana, znao da su pregovori u Rambujeu presudni trenutak u slučaju Kosova i Metohije.

"Moramo da imamo u vidu da Kontakt grupa nije zahtevala nezavisnost, odnosno suverenitet Kosova, naprotiv, bilo je jasno da se u Rambujeu radilo isključivo o autonomiji, dakle povratku autonomije Kosova", rekao je on.

Dodao je da je tzv. kosovska delegacija želela nezavisnost, ali da bilo jasno da su Evropa, SAD i Rusija kao pregovarači, pregovarali o autonomiji.

Kada je reč o tome da li je diplomatija imala šansu u Rambujeu, Petrič ističe da je za svakog diplomatu cilj mirovno rešenje.

"Ako nije moguće mirovne rešenje kao što je u slučaju Rambujea gde je samo jedna strana potpisala, to je veliki problem", rekao je on.

Petrič je pročitao pismo koje je napisao šef delegacije Ratko Marković poslednjeg dana pregovora u Rambujeu, a koje je bilo upućeno njemu, Kristoferu Hilu i Borisu Majorskom.

"Razlika između civilne i vojne implementacije je vrlo jasna, zamisao je bila demilitarizacija Kosova, odnosno da će bezbednost biti predata međunarodnoj zajednici i da će snage bezbednosti tadašnje Jugoslavije morati da napuste KiM i da se povuku do međunarodno priznate granice, a da OVK mora da bude demilitarizovana", objasnio je on.

Umesto bezbednosti koju su pružale jugoslovenske snage bezbednosti, bezbednost bi, prema rečima Petriča, obezbeđivala međunarodna zajednica pod vođstvom NATO.

Kada je reč o tome da se jugoslovenska strana žalila da je nekoliko aneksa zapravo predloženo u poslednjem trenutku, a pre svega oni koji se tiču vojske i policije, Petrič kaže da to nije tačno.

"Ono što je činjenica jeste da je civilni deo mirovnog sporazuma bio poznat unazad mesecima, kada smo Kristofer Hil i ja učestvovali u diplomatiji i nosili smo predloge u Beograd, pa u Prištinu i nazad, zatim pri kontakt grupi gde je Rusija bila veoma važan partner", rekao je on.

Naveo je da kada su otišli u Rambuje, obe strane su znale da su potrebne dve strane da bi se sproveo sporazum što, prema njegovim rečima, podrazumeva i bezbednosni deo koji bi preuzeo NATO, ali da bi to podrazumevalo i ruske ali i druge zapadne strane.

"Sporne odredbe u pregovorima bile su vojno prisustvo NATO-a u Jugoslaviji i ono što se tiče održavanja referenduma na Kosovu i Metohiji posle tri godine", naveo je on.

Istakao je da je rezolucija SB UN 1244 još uvek jedan važan deo sporazuma koji je i dalje na snazi, ali da je tome pridodat aspekt EU koji se odnosi na normalizaciju odnosa.

"Najteža odluka za obe strane biće to kako se rešava pitanje suvereniteta, odnosno nezavisnosti koju zahteva Priština i zamisao Beograda da Rezolucija 1244 bude sprovedena. To je srž sukoba, a imajući u vidu ono što se dešava u Ukrajini, zaista moramo da se potrudimo da ne bude više rata na KiM. Pitanje bezbednosti je danas u srži celokupnog procesa i tako je bilo i pre 25 godina", rekao je Petrič.

Dodao je i da do susreta dve strane u Rambujeu nije došlo jer je jugoslovenska vlada tada rekla da neće da razgovara sa teroristima.

Osvrćući se na memoare tadašnje državne sekretarke SAD Madlen Olbrajt u kojima je ona navela da je ubeđivala albansku stranu da privati sporazum kako bi imala opravdanje za bombardovanje Srbije, Petrič kaže da su Amerikanci oduvek imali dva instrumenta u međunarodnim odnosima - diplomatiju i vojsku.

"Amerikanci su bili skloni tome da koriste oružanu silu jer je to bilo kredibilno. Mi Evropljani nismo imali vojsku, Rusija nije želela vojnu intervenciju NATO i oni su se trudili da se pronađe mirno rešenje. Nažalost, kao što sam citirao pismo Ratka Markovića, jugoslovenska delegacija u Rambujeu bila je spremna da se pronađe kompromisno rešenje, a tri nedelje kasnije Slobodan Milošević je odlučio drugačije", rekao je on.

Naveo je da se samo nekoliko sati pre početka bombardovanja SRJ desio još jedan pokušaj da se razgovara sa tadašnjim predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem kako bi se sprečila vojna intervencija, čime je Petrič ukazao na činjenicu koliko je daleko išla diplomatija u tim pregovorima.