Milenko Kreća: Rezolucija o Srebrenici diplomatski neuspeh Nemačke i Ruande u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija

BEOGRAD - Usvajanje u Generalnoj skupštini UN rezolucije o Srebrenici sa 57 odsto zemalja protiv ili uzdržanih i 43 odsto onih koje su podržale rezoluciju pokazuje diplomatski neuspeh podnosilaca predloga rezolucije, kao i država njenih sponzora, ocenio je predsednik nacionalnog ogranka Svetskog udružrenja za međunarodno pravo Milenko Kreća.

On je u intervjuu za današnju "Politiku" rekao da je to prevashodno posledica široke i argumentovane aktivnosti rukovodstva i diplomatije Srbije.

Ogovarajući na pitanje da li je Generalna skupština pravi forum za donošenje rezolucije ovakve sadržine, Kreća je rekao da rezolucija o Srebrenici, kao dan sećanja na zločin u Srebrenici, za razliku od rezolucije o Holokaustu, izričito potvrđuje presude o genocidu, posebno presude Haškog tribunala i ukazao da to otvara delikatno pitanje odnosa sudske i političke vlasti u svetlu principa vladavine prava.

"Vladavina prava za koju se zdušno zalažu kreatori rezolucije, podrazumeva kao temeljni princip podelu između političke i pravne funkcije. Delovima rezolucije kojima se potvrđuju presude, Generalna skupština, kao političko telo, stavlja se u poziciju verifikatora sudskih odluka, što bi se moglo okvalifikovati kao politička instrumentalizacija predstavničkog tela UN", rekao je on.

Dodao je da sudske odluke ne traže i ne trpe političku verifikaciju ili priznanje, već poziciju duguju svojim inherentnim, formalnim i materijalnim karakteristikama.

Kreća je rekao da u proceduralnom smislu prihvatanje rezolucije odražava prevagu političkog rezonovanja nad pravnim u odlučivanju o načinu glasanja u Generalnoj skupštini.

Pojasnio je da su pravila o glasanju u Generalnoj slupštini definisana članom 18 Povelje i da su zasnovana na većinskom principu.

Prema njegovim rečima, odluke o važnim pitanjima donose se dvotrećinskom većinom prisutnih članica koje glasaju, a odluke o ostalim pitanjima, uključujući i određivanje dopunskih kategorija pitanja o kojima će se odlučivati dvotrećinskom većinom, donose se većinom prisutnih članova koji glasaju.

Ovako formulisane odredbe o glasanju, dodao je, daju osnov za odluke o načinu glasanja na ad hok principu, od slučaja do slučaja, zavisno od preovlađujih političkih okolnosti.

"U praksi Generalne skupštine iznedrilo se i donošenje odluka bez formalnog glasanja, konsenzusom, kao izraz opšte svesti o prihvatljivosti sadržaja rezolucije. Tako je, na primer, rezolucija o Holokaustu 2007. godine usvojena konsenzusom. Velika većina rezolucija Generalne skupštine usvaja se bez glasanja, dok se ostale, po pravilu, usvajaju dvotrećinskom ili većom većinom", naveo je on.

Istakao je da je donošenje rezolucija prostom većinom izuzetak, koji sam po sebi, pravno gledano, objektivno diskvalifikuje važnost pitanja o kome se donosi odluka i umanjuje moralnu i političku snagu tako donetih rezolucija kao jedine snage koju, u odusustvu pravne obaveznosti, rezolucije GS poseduju.

Govoreći o najavama iz Prištine o podnošenju tužbe protiv Srbije za navodni "genocid", Kreća je istakao da je činjenična strana tih razmatranja u očiglednom raskoraku sa pojmom genocida i stvarnim stanjem na KiM u vreme oružane pobune.

"Tzv. Kosovo, budući da nije država u smislu međunarodnog prava, te da nije članica UN, ni stranka Statuta Međunarodnog suda pravde, nema ni pravni kapacitet da se pojavi pred Sudom ni kao tužilačka ni kao tužena strana", ukazao je Kreća.

Prema njegovim rečima, spoznaja ove elementarne činjenice dovela je do promene u predlozima za pokretanje postupka protiv Srbije pred sudom, tako da se spekuliše o mogućnosti da bilo koja stranka Konvencije o genocidu pokrene taj postupak.

"U načelu, ovakva mogućnost postoji u svetlosti koncepcije koju je Međunarodni sud pravde razvio u dva najnovija spora o genocidu – Gambija protiv Mjanmara i Južna Afrika protiv Izraela. Po toj koncepciji svaka ugovornica Konvencije o genocidu, bez obzira na to da li neposredno pogođena navodnim radnjama genocida, može pokrenuti postupak o primeni Konvencije o genocidu pred sudom pod uslovom da postoji jurisdikciona veza između nje i tužene države", navodi Kreća.

On, međutim, ukazuje da na putu eventualnog ostvarenja ove mogućnosti stoj proceduralna prepreka koja je sadržana u rezervi koju je SRJ formulisala prilikom pristupanja Konvenciji o genocidu 12. marta 2001. godine u svojstvu države sukcesora bivše SFRJ.

Prema njegovim rečima, rezerva predviđa da se SRJ ne smatra vezanim članom IX Konvencije o genocidu, pa se stoga, pre nego što bilo koji spor u kome je SRJ strana može biti podvrgnut jurisdikciji Međunarodnog suda pravde, na osnovu ovog člana zahteva poseban i izričit pristanak SRJ u svakom slučaju.