Alfred Drajfus osuđen pre 130 godina - početak poznate afere

BEOGRAD - Alfred Drajfus, francuski artiljerijski oficir, osuđen je 22. decembra 1894. pre 130 godina, što je bio početak poznate afere koja je ostavila trajne političke posledice.

Drajfus je bio je žrtva optužbe za špijunažu, a iako se osećao kao Francuz, s jasnim patriotskim nabojem, antisemitske predrasude su ga apriori osudile.

Osuđen je, ražalovan pred strojem uz teatralno poniženje, i upućen na izdržavanje kazne u Gijanu, tada ozloglašenu kažnjeničku koloniju. Smešten je u izolaciju na Đavoljem ostrvu, što je bio poseban vid represije, bez mogućnosti komunikacije s bilo kim.

Pošto je uhapšen 15. oktobra 1894. do 5. decembra Drajfus je držan u samici, bez kontakata s bilo kim, bez advokata. Paralelno, njegova porodica je zastrašivana uz naglasak da se ne smeju obraćati javnosti.

Proces pred vojnim sudom, započet je 19. decembra. Sud je bio do te mere tajnovit da ni optuženi ni njegov advokat nisu znali detalje optužbe. Pojavili su se navodni dokazi, lažni svedoci kakvi bi teško bili prihvaćeni pred redovnim sudom. Nekoliko dana potom, 22. decembra kapetan Drajfus je proglašen krivim za izdaju. Osim trajnog, doživotnog, progonstva određena mu je kazna degradacije. Pred postrojenim pariskim garnizonom ražalovan je. Sa uniforme su otkinuta sva obeležja ranga, njegova oficirska sablja je teatralno slomljena.

U ruke francuke vojne obaveštajne službe prethodno je dospela izvesna beleška. Najčešće se ističe da ju je pribavila madam Bastijan, žena koja je održavala nemačko poslanstvo i koja je redovno pretresala korpe sa otpacima, da bi zapise dostavljala francuskoj službi. Prema nemačkim izvorima taj papir je u ruke Francuza dospeo preko obaveštajca koji je pratio delatanosti nemačkog vojnog atašea Maksimilijana fon Švarckopena.

Prvi grafolog koji je uporedio rukopis sa Drajfusovim našao je da autor nije ista ličnost. Francuski vojni istražitelji su potom potražili drugog koji je potvrdio istovetnost rukopisa. Hartija je inača sadržala nešto okvirnih podataka vezanih za inovacije u artiljeriji koje priprema francuska vojska poput pominjanja novorazvijenog hidrauličnog uređaja koji je poboljšavao efikasnost artiljerije.

Kontraobaveštajno odeljenje francuske vojske, koje je tada vodio potpukovnik Žan Sander, manje više neskriveni antisemita, odlučilo se potom da je verovatni izvor kapetan Drajfus. Bio je artiljerijski oficir, na službi je bio u Generalštabu, i verovatno najvažnije, bio je Jevrejin. Potom je utvrđena navodna sličnost njegovog rukopisa sa onim koji se nalazio u zaplenjenom zapisu.

Sticaj okolnosti je hteo da je avgusta 1896, na čelo Drugog odeljenja, odnosno Statističkog odseka, francuske vojne obaveštajne sluzbe, dospeo potpukovnik Žorž Pikar, koji u prvo vreme nije sumnjao u krivicu Alfreda Drajfusa.

Radeći redovan posao, odnosno istražujući sumnjivo ponašanje jednog oficira uočio je, upoređujući rukopise, da je krivac za optužbu pripisanu kapetanu Drajfusu upravo ličnost koju istražuje. Grafolog, koji je prethodno zaključio da je inkrinisani dokument pisao Drajfus, uz nešto svesne mimikrije, s ciljem prikrivanja, odmah je potvrdio da je pravi autor rukopisa novootkriveni izdajnik.

Pikar je ustanovio je da je izvor obaveštajnih podataka Nemcima bio major Esterhazi. Iako izdanak više generacija vojnih lica, Estrehazi je bio znan po neurednom životu i finansijskim nevoljama.

Ispostavilo se, međutim, da pretpostavljni pukovnika Pikara, dakle sam vrh francuske vojske nisu nalazili da je revizija procesa dobra ideja. Šta više, insistirali su da se stvar zataška. Procena je bila da bi to dodatno narušavalo ugled vojske. Alfred Drajfus ispostavio se kao prikladan "žrtveni jarac".

Pošto nije pokazao oduševljenje naloženim potpukovnik Pikar je ućutkan premeštajima prvo na istok zemlje, pa u Afriku, Alžir, zatim Tunis.

Francuska javnost bila je međutim uskomešana. U štampu su procurila tumačenja koja su dovodila u pitanje zvaničnu verziju o izdaji kapetana Drajfusa. Od novembra 1896. vođene su oštre debate. Deo medija je otvoreno tvrdio da je Drajfus žrtva predrasuda prema Jevrejima, antisemitizima.

Francuska republika je formalno bila zemlja građanskog modela potpune ravnopravnosti nezavisno od porekla. U stvarnosti nasleđene predrasude su opstajale. Posebnu težinu slučaju Drajfus davala je činjenica da je izdaja vršena u korist Nemačke. Dodatno omrznute pošto je Francuska poražena u Francusko pruskom ratu 1870/1871, kada je izgubila Alzas i Lorenu u korist Pruske, odnosno Nemačke.

Da paradoks bude potpun, Albert Drajfus, sa porodicom, rodni Alzas napušta pošto je on pripojen Pruskoj. Bila je to inače dobrostojeća jevrejska kuća. Albertov deda bio je uspešan trgovac, otac industrijalac tekstila. Njegovi redovni prihodi po osnovu porodičnog nasleđa desetinama puta su prevazilazili oficirsku platu. Otuda je optužba za rad za stranu službu, iz materijalnih razloga kako je uobičajeno, bila dodatno besmislena. Čak je i njegova supruga bila kći uspešnog pariskog juvelira.

Šta više, Albert Drajfus je u vojnu službu i stupio iz patriotskih razloga pošto je njegov rodni Alzas zaposela omrznuta Nemačka.

U vojsci Francuske se inače u to vreme nalazilo približno 300 oficira jevrejskog porekla, među njima i desetak generala. Sticaj okolnosti je međutim bio da je u tom periodu u Generalštabu antisemitsko raspoloženje prevladalo.

Pošto su u javnost procurile sumnje da je pravi izdajnik bio Esterhazi, održan je tajni, dvodnevni, vojni proces, na kojem je oslobođen. Iako verovatno svesni da su greškom osudili nevinog, vojni vrhovi nalažu da se stvarni krivac oslobodi. Esterhazi je ubrzo pobegao u Britaniju gde će ostati do kraja života. Vojni zvaničnici koji su optužili i osudili Drajfusa čvrsto su stajali na stanovištu da se nova blamaža mora izbeći, nezavisno od nevinih žrtava.

Usledio je međutim pritisak javnosti, pisac Emil Zola užasnut oslobađanjem Estrehazija objavio je 13. januara 1898. otvoreno pismo javnosti, naslovljeno "Ja optužujem" u listu L'Aurore, koji je inače vodio Žorž Klemanso, potonji predsednik vlade Francuske. Optužnicu je Zola nazvao "spomenikom pristrasnosti", "jednim od najgorih pravnih zločina u istoriji". Direktno je prozvano niz visokih zvaničnika.

Iako je efekat Zolinog obraćanja postignut, on sam je potom bio žrtva sudskog procesa na kojem je osuđen pa je, po savetu advokata, izbegao preko granice, gde će provesti godinu dana. Njegov hrabri advokat Fernan Labori je tokom procesa doživeo atentat, srećom bez tragičnih posledica.

I potpukovnik Žorž Pikar je bio žrtva montirane sudske presude, zbog obelodanjivanja službene tajne. Izvesno vreme proveo je zatočen.

Čak i pošto je održano drugo suđenje, nakon što je kapetan Drajfus povučen iz Gijane, on je ponovo proglašen krivim 1899. na procesu u Renu, uprkos dokazima.

Usled pritiska javnog mnjenja, predsednik Emil Lube ga je, nakon dugog oklevanja, ipak pomilovao, čime nije narušena vojna sudska odluka.

Brojne ugledne ličnosti Francuske oglašavale su se podrškom Drajfusu, tražeći reviziju procesa, kao Anatol Frans, Šarl Pegi, Sara Bernar, Anri Poenkare, Marsel Prust, Lusijen Hera, Šarl Andler, Viktor Berar, Emil Dirkem, razume se Žorž Klemanso.

Konačno, sudska presuda apelacije kojom je dokazna njegova nevinost doneta je tek jula 1906. Vraćen je potom u vojsku, pa penzionisan naredne godine usled narušenog zdravlja kao posledica petogodišnje teške robije. Aktivirao se ponovo kada je izbio Prvi svetski rat. Učesnik je borbi na Verdenu 1916. Iz rata je izašao s činom potpukovnika. Dobitnik je ordena Legije časti.

Godine 1908. upravo dok je prisustvovao prigodnoj svečanosti polaganja posmrtnih ostataka Emila Zole u Panteon, gde leže brojne velike ličnosti francuske istorije i kulture, bio je žrtva atentata, srećom bez težih posledica.

Zola je inače umro septembra 1902. usled neispravnog, zapušenog, dimnjaka.

Pariski Liberasion objaviće, 1953. godine, svedočenje, na samrti, jednog francuskog građevinskog radnika, da je ubio Emila Zolu, zatvorivši dimnjak na kući.

Slučaj Drajfus ostao je do naših dana karakterističan pokazatelj kako ukorenjene, ma koliko besmislene, predrasude, katkada narušavaju same temelje društva.

Teodor Hercl će upravo pod utiskom Afere Drajfus izgraditi Cionistički pokret, ubeđen da je jedino rešenje za takozvano jevrejsko pitanje stvaranje samostalne države.