Održana promocije knjige dokumentaristike "Heroji i gubitnici“ Vuleta Žurića

BEOGRAD - Pisac Vule Žurić napisao je 20 pripovesti o znamenitim ličnostima, koje okupljene u knjizi "Heroji i gubitnici“, nikome ništa ne spočitavaju ili ga podučavaju, a pripadaju dokumentaristici koja se čita poput romana, ocenjeno je na večerašnjoj promociji izdanja u knjižari "Delfi" u Studentskom kulturnom centru Beograda.

Urednik portala OKO Radio-televizije Srbije Nebojša Grujičić je rekao da se Žurićeve priče "ne trude da truju, ne podižu afekat prema targetiranim ciljevima, dolaze iz radoznalosti i otvorenosti prema svetu".

Prema njegovim rečima, u knjizi su Žurićevi tekstovi nastali za portal OKO, gde su otvorili prostor za autore čiji tekstovi nisu kolumnistički, imaju saznajne vrednosti, nisu reaktivni i "pokušavaju da otmu od tmine ono što je osuđeno na tminu".

U "Herojima i gubitnicima", koje je objavila Laguna, Žurić je sabrao 20 dokumentarnih pripovesti o značajnim ljudima poput Bore Stankovića, Lava Trockog, Ivana Gorana Kovačića, Kriste Đorđević, Pjera Paola Pazolinija i događajima u kojima su aktivno učestvovali i ostavili svoj trag

Urednica u Laguni Dubravka Dragović Šehović je navela da su "Heroji i gubitnici" izuzetna knjiga zato što Žurić piše na specifičan način, "čita se lako, teče, priča uvlači u sebe", dok je podnaslov "Dvadeset sentimentalnih priča" posebno privlačan za čitaoca.

"Priče se čitaju sa velikim uživanjem. Za to je krivac Vuletov stil pisanja, koji je zaista fenomenalan. Ume da zaintrigira, po tome se prepoznaju dobri psici. Ovo je dokumentaristika, ali se čita poput romana", rekla je Dragović Šehović.

Žurić je rekao da je polazna tačka za pisanje o drugim ljudima bio poziv Meline Pota Koljević da postane saradnik Dramske redakcije Radio Beograda 2 i da za početak piše o Bori Stankoviću.

"Mene su interesovali životi drugih, tu se uvek nalazi nešto da ispričam nešto što neko ne zna. U tome sam nalazio trenutak zbog čega se ovaj posao radi, da neke reči pretvorite u neko značenje", naveo je pisac.

Rad na tekstovima, koje je potom počeo objavljivati na portalu OKO, za Žurića je bio trenutak kada je promenio i svoj odnos pisca prema biblioteci, koju je do tada smatrao za "mesto gde se uzme knjiga da se ne vrati", a od kada je 2007. godine ušao u Narodnu biblioteku Srbije iz nje do danas nije izašao.

Prema njegovim rečima, pišući tekstove nefikcijske proze uspeo je da se potpuno zarazi činjenicama "iz kojih se rađa priča", a rad na njima, poput one o piscu Branku Ćopiću je, "ostvarivanje sna".

Žurić je, između ostalog, primetio da je "jedno istresti podatke, ali (treba) da se izrazi jedna vrsta stava kroz pisanje, da se oseti da radi kefalo, da se razmišlja".

"Ova knjiga nije pisana da bi bilo kome bilo šta spočitavala, niti želi da bilo koga podučava, nego da pokaže jedan proces koji uvek počinje i završava se u čitanju. To je zatvoren krug", naveo je Žurić.