Bisenić: NATO i nove zamke ukrajinskog ćorsokaka

BEOGRAD - U februaru 2023. “Wall Street Journal” je detaljno opisao kako je rat Rusije i Ukrajine ojačao NATO, a godinu dana kasnije unutar alijanse se pojavljuje sve veći broj pukotina što je morao da prizna isti dnevnik, konstatujući da NATO sve teže realizuje svoje ciljeve u Ukrajini, navodi novinar Dragan Bisenić.

Zbir više događaja otkriva da NATO nema koherentan plan akcije, što takođe objašnjava zašto Rusija ne mora da žuri da započne prave pregovore o okončanju rata jer Rusija, kako se to jasno do sada vidi, može da se nosi sa savezom u njegovom trenutnom stanju, ocenio je Bisenić.

U autorskom tekstu za Tanjug Bisenić piše:

Kakvu razliku može da napravi samo 12 meseci. U februaru 2023. “Wall Street Journal” je detaljno opisao kako je rat Rusije i Ukrajine ojačao NATO. Godinu dana kasnije, međutim, sve veći broj pukotina se pojavljuje unutar alijanse, što je morao da prizna isti cenjeni dnevnik, konstatujući da NATO sve teže realizuje svoje ciljeve u Ukrajini.

Dva simultana procesa su na delu: NATO postaje brojniji, podele unutar organizacije postaju sve dublje i važnije, dok u isto vreme stižu dokazi da su SAD sve manje spremne da se žrtvuju za svoje saveznike, pa tako i za NATO. Sve zajedno, čini se da SAD polako okreću leđa svetu, bez obzira ko će biti na njihovom čelu: Tramp ili Bajden.

U kriminalističkom filmu Martina Skorsezea The Departed, lik nemilosrdnog mafijaškog bosa igra Džek Nikolson, koji kaže: „Ne želim da budem proizvod svog okruženja; Želim da moje okruženje bude moj proizvod.” Najmoćnije države, ili „velike sile“, mogu suštinski da oblikuju aspekte svog spoljnog bezbednosnog okruženja, dok su slabije države ranjive i podložne dubokom uticaju spoljnih sila. Povećanje moći ima tendenciju da proširi opcije politike i proizvede ambicioznije ciljeve, dok slabost primorava države da biraju između mnogo manje političkih opcija. Slabije države su stoga prinuđene ili da se prilagode jačim državama, da formiraju saveze protiv neposrednih pretnji ili da pronađu lukave načine da jače snage suprotstave jedna drugoj da bi preživele.

Ovaj kratki osvrt na razlike “velikih” i “malih” strategija, vraća nas opet na politiku SAD. Na Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji prošlog meseca, i u glavnim gradovima širom sveta, pred američkim saveznicima pojavila se avet oživljavanja Trampa. I sa dobrim razlogom, imajući u vidu to da je Tramp apsolutno jasno poručio da će pre “baciti saveznike vukovima”, nego što će uplesti američke vojnike u odbranu Evrope, što je, ne po prvi put, uznemirilo najveći broj američkih saveznika.

Kako se Tramp u međuvremenu sasvim približio republikanskoj predsedničkoj nominaciji, američki komentatori ističu da bi ćorsokak u Ukrajini trebalo da bude još alarmantniji za one čija bezbednost zavisi od SAD, dok Evropljani svakoga dana najavljuju nove ideje svoje odbrane i bez SAD.

To je zato što je teško poverovati da će Amerika poslati svoje vojnike da brane američke saveznike kada dođe sledeća kriza, ako čak ne žele da pošalju novac i oružje da podrži Ukrajinu u sukobu u kojem nije ubijen nijedan američki vojnik. Ukrajinski ćorsokak takođe pokazuje da podele u političkom sistemu SAD idu dublje od “verbalnih delikata” naoštrenog bivšeg predsednika.

Tramp je odigrao svoju ulogu u debati o Ukrajini: njegov otpor zbog popravljanja stanje američke južne granice, jer želi dapobedi uz pomoć emigratskih tema u novembru, pomogao je da se poništi dvopartijski sporazum. Njegovo protivljenje pomoći Ukrajini sada ohrabruje njegove MAGA saveznike i zastrašuje internacionalističke republikance u Predstavničkom domu.

Ali trenutna debata pokazuje da politički sistem SAD može biti paralizovan u kritičnim strateškim pitanjima čak i kada je američki predsednik opisao Ukrajinu kao centralni front u velikoj borbi između autokratije i demokratije, i kada čak i solidna većina poslanika Predstavničkog doma i Senata podržava davanje podrške toj zemlji. Američki TV komentatori primećuju da “ako je ovo najbolje što SAD mogu da urade pod Džoom Bajdenom, neće biti potrebno drugo Trampovo predsedavanje da bi se globalna uloga Amerike dovela u sumnju”.

Neka od ovih pitanja postoje već neko vreme, posebno stalno pregovaranje o tome ko ispunjava potrebnih 2 odsto BDP-a za potrošnju na odbranu. Samo 11 od 31 zemlje članice je na toj koti, a među onima koje izostaju nalaze se i takve navodno strašne države kao što su Francuska i Nemačka. Ove dve zadaju posebnu glavobolju ostalim članicama, jer kako izgleda poslednjih nedelja, one nisu u stanju da formulišu strategiju u odnosu na Rusiju koju bi podržavala oba kraja osovine Berlin-Pariz.

Nemački kancelar Olaf Šolc postao je poslednji lider koji je razotkrio ove podele, izražavajući rezerve u vezi sa slanjem krstarećih raketa Taurus u Ukrajinu i rizikujući da bude uvučen u direktan rat sa Rusijom. Posledice njegovih primedbi usledile su upravo u trenutku kada se kancelar bavio skandalom zbog curenja nemačkih vojnih obaveštajnih podataka, koje je otkrilo da Britanija možda već ima vojničke čizme na vojnim ravnicama u Ukrajini.

Francuski predsednik Emanuel Makron nedavno je takođe dospeo na naslovne strane sugerišući da bi zapadne trupe mogle biti poslate u Ukrajinu. Takođe je ismevao Šolca što je umesto oružja poslao „vreće za spavanje i šlemove“, što nije sasvim fer tvrdnja imajući uvidu da je, prema Ukrajinskom tragaču Instituta Kil, Nemačka doprinela oko 17,7 milijardi evra vojne, finansijske i humanitarne pomoći (samo SAD su obezbedile više), u poređenju sa oskudnih 635 miliona evra u Francuskoj.

Nije iznenađujuće da su Makronovu sugestiju odbile skoro sve druge države NATO-a, ali je šteta učinjena. Moralno i političko vođstvo Francuske i Nemačke ozbiljno je dovedeno u pitanje u istočnoj Evropi, gde se, kako se čini, sprema revolucija protiv verovatno sledećeg generalnog sekretara NATO-a, holandskog premijera Marka Rutea. Prema bivšem estonskom predsedniku Tomasu Hendriku Ilvesu, pitanje je „Kakav moralni kredibilitet ima ovaj čovek?“ - posebno imajući u vidu činjenicu da tokom Ruteovog mandata Holandija nije niti jednom potrošila više od 2 odsto BDP-a na odbranu. Nezadovoljstvo istočnoevropljana uvećano je zbog neisupunjenih očekivanja da će se ličnost iz ovog regiona naći na čelu NATO.

Ove podele su duboke i idu na ruku Moskvi, oživljavajući jednu od najverovarnijih ruskih strategija da se oslanjajući se na Evropljane - posebno Nemačku - prihvati novi status kvo kako bi održali protok ruske energije.

Čak i sada, Berlin planira najveću evropsku ekspanziju gasnih elektrana, a taj gas mora da dođe odnekud. Tečni prirodni gas iz Katara i SAD igra neku ulogu, ali kako su pokazali nedavni događaji u Crvenom moru ili protivljenje predsednika Bajdena projektima izvoza tečnog prirodnog gasa iz SAD, diverzifikacija energetskih rizika će najverovatnije uključivati nastavak trgovinskih odnosa sa Rusijom kao jednim od mnogih partnera. Severni tok 2 je ozbiljno oštećen, ali jedna linija je i dalje funkcionalna, a ostatak može da se popravi. Ovo bi sada moglo izgledati malo verovatno, ali svaka procena mogućeg posleratnog poretka treba da uključi ovu verovatnu mogućnost.

Makron, dakle, možda nije u potpunosti pogrešio u proceni nemačke kolebljivosti na početku rata i bilo je potrebno mnogo ubeđivanja da se Berlin posveti snažnijoj podršci Ukrajini. Ipak, ponašanje francuskog predsednika takođe ide na ruku Putinu. Njegova ideja o slanju zapadnih trupa u direktnu konfrontaciju sa Rusijom pojačava agrumente Kremlja da je Ukrajina samo proksi rat koji vodi NATO da bi „dokrajčio“ Rusiju. Prošlonedeljni razgovor između oficira nemačkog vazduhoplovstva samo je pogoršao sve ovo.

Zbir ovih događaja otkriva da NATO nema koherentan plan akcije, što takođe objašnjava zašto Rusija ne mora da žuri da započne prave pregovore o okončanju rata jer Rusija, kako se to jasno do sada vidi, može da se nosi sa savezom u njegovom trenutnom stanju.