Jicak Rabin premijer Izraela i dobitnik Nobelove nagrade ubijen pre tačno 30 godina

BEOGRAD - Na današnji dan, pre 30. godina u Tel Avivu je izvršen atentat na Jicaka Rabina, predsednika Vlade Izraela i nosioca mirovnog procesa na Bliskom Istoku.

Rabin, državnik i general, prvi predsednik vlade te zemlje rođen na tlu Izraela, preminuo je u bolnici nešto posle 23 časa iste večeri.

Atentat je izvršen u trenutku kada je posle završenog političkog skupa, okupljanja za mir i protiv nasilja, na Trgu izraelskih kraljeva u Tel Avivu, ulazio u svoj automobil, a atentator koji je uhapšen na licu mesta, bio je mladi nacionalista, dvadesetsedmogodišnji student prava Igal Amir iz Hercilije.

Na Rabina su ispaljena tri metka iz pištolja, a u atentatu su ranjena i dva Rabinova telohranitelja, od kojih je jedan pokušao da ga zaštiti svojim telom.

Ubistvo Jicaka Rabina bilo je posebno tragičan moment, zbog činjenice da je on oličavao odanost mirovnom procesu, zbog čega je i nagrađen Nobelovom nagradom za mir.

Izraelski ministar spoljnih poslova Šimon Peres preuzeo je u dramatičnim okolnostima posle atentata, vršenje dužnosti predsednika Vlade Izraela.

Jicak Rabin rođen je u Jerusalimu marta 1922. godine, a njegova vojnička karijera započela je 1940. kada se pridružio Palmahu, elitnoj jedinici čiji je postao zapovednik.

Tokom rata 1947/1949, kojim je obezbeđena suverenost Izraela, komandovao je brigadom koja se borila na jerusalimskom frontu.

Kao pripadnik Izraelskih odbrambenih snaga proveo je 27 godina, nosilac je najvišeg čina, rava alufa, što odgovara poziciji general potpukovnika.

Pedesetih je bio učesnik oblikovanja doktrine Izraelskih odbrambenih snaga i vodio je Direkciju za operacije od 1959. do 1963. godine.

Bio je zamenik načelnika generalštaba i najzad načelnik generalštaba (1964-68).

Komandovao je izraelskom vojskom u vreme Šestodnevnog rata 1967. godine, kada se Izrael ponovo našao suočen sa istovremenim napadom okolnih arapskih zemalja.

Godine 1968. postavljen je za ambasadora Izraela u SAD, kada je uspešno promovisao i učvrstio odnosa dve zemlje.

Od 1973. po povratku u Izrael, posvećuje se politici, aktivnostima u sklopu Laburističke partije.

Naredne 1974. postaje ministar rada u vladi Golde Mejer, da bi juna te godine postao predsednik Vlade Izraela, posvećen kako ekonomskim temama, tako i socijalnoj problematici, uz dodatno snaženje odbranbenoh potencijala zemlje.

Posredstvom SAD 1974. godine postignuti su sporazumi (Sinajski) o razdvanju snaga sa Egiptom i Sirijom a naredne 1975. memorandum o razumevanju između vlada Izraela i SAD.

Na čelu Vlade Izraela nalazio se 1976. u vreme spektakularne operacije Entebe, kada su izraelski komandosi oslobodili kidnapovane putnike otetog aviona francuske aviokompanije sa aerodroma u Kamapli, Uganda.

Podneo je ostavku 1977. godine nakon finansijskog skandala.

Sredinom osamdesetih, u Vladi nacionalnog jedinstva bio je ministar odbrane, kada je na njegov predlog prihvaćeno povlačenje izraelske vojske iz Libana, uz oblikovanje bezbednosne zone u južnom graničnom pojasu, uz Izrael.

Lider Laburista postao je febraura 1992. da bi sa njima izvojevao pobedu na izborima za Kneset, sredinom iste godine, da bi iste godine postao 11. Premijer Izraela, pri čemu je vodio i ministarstvo odbrane.

Pod njegovim vođstvom, Izrael je septembra 1993. godine postigao istorijski sporazum sa Palestinskom oslobodilackom organizacijom o uvođenju autonomije u Pojas Gaze i Zapadnu obalu, odnosno kako je Izraelci nazivaju, Judeju i Samariju. A oktobra 1994. potpisao je i mirovni sporazum sa Jordanom.

Nobelovu nagradu za mir, dobio je 1994. kao priznanje za upornu borbu za mir.

Estremisti su međutim njegovu mirovnu politiku videli kao sumnjivu pomirljivost, zbog čega je ubijen. Atentator Igal Amir nije pokazivao znake kajanja.