Osamdeset godina od osnivačke konferencije Organizacije Ujedinjih nacija

BEOGRAD - U San Francisku je 25. aprila 1945. pre 80 godina, počela osnivačka konferencija Ujedinjenih nacija na kojoj su utvrđene postavke nove međunarodne organizacije izrasle iz zajedničke borbe protiv zla nacizma.

Taj skup, zvaničnog naziva Konferencija Ujedinjenih nacija o međunarodnoj organizaciji (The United Nations Conference on International Organization - UNCIO) uobičajeno je poznat kao Konferencija u San Francisku.

Bilo je to okupljanje predstavnika 50 zemalja saveznica, koje je trajalo od 25. aprila do 26. juna 1945. a osnovni cilj bio je konačno uobličenje načela i sistema rada Organizacije Ujedinjih nacija u osnivanju, o čemu su se vodeći lideri saveznika dogovarali još od 1941.

Kruna konferencije, koju je vodio Adžer His (1904 - 1996) visoki zvaničnik i diplomata SAD, bilo je uobličavanje Povelje Ujedinjenih nacija koja je potpisana 26. juna.

Prevashodni, izvorni cilj, još od Atlantske povelje, bilo je uobličavanje sveta, odnosno međunarodnih odnosa, pošto nacizam bude poražen, koje će preduprediti nestabilnosti i opasne situacije u poratnom vremenu.

Smatralo se da je neophodno ne samo da se potencijalna agresivnost predupredi, nego i da se ekonomskom saradnjom i pomaganjem, nadalje ne dozvoli da ponovo duboke ekonomske krize dovedu do novih opasnih totalitarizama, kako je bilo u slučaju dolaska nacista na vlast u Nemačkoj.

Tokom konferencije pretreseni su i konačno uobličeni dogovori vođeni u Dambarton Ouksu avgusta/oktobra 1944. Zvanično, bili su to Vašingtonski razgovori o međunarodnoj organizaciji za mir i bezbednost. Pre svega je tada naglašena potreba negovanja prijateljstva i mira među narodima.

Tada je usaglašeno da će s ciljem održavanja međunarodnog mira i bezbednosti biti preduzete efikasne kolektivne mere kako bi bile sprečene i otklonjene pretnje miru, i kako bi akti agresije bili sputani, a krizne situacije rešavane međunarodnim sporazumevanjem i organizovanim pružanjem pomoći.

Važna mera, usaglašena tada u Vašingtonu bila je ideja međunarodne saradnje u rešavanju ekonomskih, socijalnih i sličnih problema.

U Dambarton Ouksu su Sovjeti odustali od dotadašnjeg protivljenja da Francuska bude peta stalna članica Saveta bezbednosti. Konferenciji u Vašingtonu prethodila je saglasnost izražena u Moskovskoj deklaraciji iz oktobra/novembra 1943.

Konferencija je održavana na više mesta u San Francisku, kao u War Memorial Opera domu, jednom od najraskošnijih klasičnih zdanja tog grada, da bi se potpisivanje Osnivačke Povelje dogodilo u Herbst teatru, 26. juna.

Kako je Drugi svetski rat odmicao, lideri SAD i Britanije, Ruzvelt i Čerčil, saglasili su se da valja ustrojiti sistem normi koje bi trebalo da onemoguće, u perspektivi, krupne krize koje, kako se pokazalo, dovode svet u opasnost. Bile su to vizije novog, srećnijeg, sveta.

Po ideji predsednika Ruzvelta poratni svet trebalo je sporazumno da nadgledaju četiri sile, SAD, Britanija, Kina i Sovjetski Savez.

To je bio začetak ideje Saveta bezbednosti UN, s tim što je u krajnjem dodata i Francuska, kao peta stalna članica.

Tokom okupljanja predstavnika savezničkih zemalja na Malti, januara/februara 1945. pojavila se ideja da bi valjalo da stalne članice budućeg Saveta bezbednosti, imaju pravo veta, što je i usvojeno tokom Konferencije na Jalti desetak dana potom.

Sa Jalte je takođe upućen poziv zemljama saveznicama, onima koje su makar i samo formalno bile u ratu sa Nemačkom odnosno Japanom, na konferenciju o međunarodnoj organizaciji u San Francisku. Poziv je dobilo 46 zemalja.

Osim njih, dodatno su pozvane i Argentina, čemu se zvanična Moskva protivila, zatim sovjetske republike Ukrajina i Belorusija, a takođe i upravo oslobođena Danska.

Staljin je inače naglašavao da se Argentina držala profašistički, te da joj otuda nije mesto u OUN. SAD su međutim insistirale da i Argentina bude pozvana, kako su zahtevale zemlje Latinske Amerike, koje su, nasuprot, bile protivne da Ukrajina i Belorusija dobiju posebna mesta.

Bio je to svojevrsni kompromis, ustupak Ruzvelta i Čerčila Staljinu, čija je prvobitna ideja bila da svaka od sovjetskih republika dobije posebno mesto u Ujedinjenim nacijama.

Konačno, na Jalti je Staljin prihvatio da će od sovjetskih republika, mesto u OUN, osim zvanične Moskve, imati još samo Ukrajina i Belorusija.

Jedna od žrtava neslaganja na relaciji Sovjeti - Zapad, bila je tada Poljska, čija je izbeglička Vlada inače potpisala akte koji su prethodili Konferenciji u San Franciksu, ali je zahvaljujući Staljinovoj odlučnosti onemogućena da prisustvuje samoj Konferenciji u Kaliforniji. Za Poljsku je ostavljeno prazno mesto. Nove poljske vlasti pristupiće OUN 15. oktobra 1945.

Konferenciju u San Francisku otvorio je, prigodnim obraćanjem, tadašnji guverner Kalifornije Erl Voren. On je naglasio da je međusobno razumevanje preduslov mira.

Učestvovalo je 850 delegata. Uz njih je bilo prisutno njihovo pomoćno osoblje, sekretari, savetnici i slično, oko 3.500 lica.

Novinara odnosno reportera, raznih predstavnika medija bilo je oko 2.500. Prisustvovali su takođe predstavnici raznih međunarodnih asocijacija.

Sastavni deo Konferencije bila je i komemoracija predsedniku Ruzveltu, koji je umro desetak dana ranije, 12. aprila.

Ustrojen je Komitet koji su sačinjavali predstavnici svih zemalja osnivača OUN. Upravni odbor je imao pravo imenovanja delegata. Uže telo je bio Izvršni komitet, koje su sačinjavali predstavnici četiri ključne zemlje i deset dodatno odabranih.

Oformljeno je zatim više drugih tela, odbora, komisija, sa neposrednim zaduženjima, među njima i savetodavno telo pravnika i dvanaest tehničkih komiteta.

Usaglašena, posle temeljnih razmatranja, Povelja je imala četiri celine.

Prvi deo je podrazumevao objašnjenje smisla, principa i načela OUN.

Drugi je tumačio način delanja Generalne skupštine, a treći Saveta bezbednosti.

Četvrti je određivao delokrug Međunarodnog suda pravde.

Sporno pitanje bilo je pravo veta članica Saveta bezbednosti, međutim sile pobednice su ostale odlučne nasuprot prigovorima.

Poslednji sastanak Konferencije u San Francisku održan je 25. juna. Predsedavao je čelnik britanske delegacije lord Halifaks, koji će objaviti da je Povelja usvojena jednoglasno.

Potpisivanje je usledilo sutradan, 26. juna. Čast da bude prva potpisnica imala je Kina, kao prva žrtva sila Osovine.

Predsednik Truman je prilikom završnog obraćanja govorio o važnosti nove organizacije, naglasivši: "U ovom najrazornijem od svih ratova, izvojevali ste pobedu protiv samog rata. Sa ovom Poveljom svet može početi da se raduje vremenu kada će ljudskim bićima biti dozvoljeno da žive pristojno, kao slobodni ljudi".